Милић: До медаља без странаца

Боксерски спорт у Србији, пре свега у олимпијском стилу, од 2017. и доласка Ненада Боровчанина и његових сарадника на чело БС Србије, није имао боље услове за припреме такмичара, рад тренера, напредак судија и спортских функционера…

У складу с чињеницом, очекивани су бољи резултати, пре свега у сениорској конкуренцији, где је деценијама (од 1995. - Славиша Поповић освојио бронзу на СП у Берлину) владао резултатски пост.

Ангажовањем бораца из Русије, освојена је бронзана медаља 2021. на СП у Београду (Владимир Мирончиков до 80кг), и две златне на ЕП у Јеревану годину касније (Вахид Абасов до 67кг и Артјом Агејев до 80кг)…

Коментар о тренутном стању и перспективи олимпијског бокса у Србији, тренер са националним заслугама, Миодраг Милић, прихватио је да изнесе за „Журнал”.

Како тумачите што смо остали без медаље на недавно одржаном Светском првенству у Ташкенту, упркос чињеници да смо имали у саставу петорицу Руса?

- Резултатом у Ташкенту, сениорски тим је поништио добре резултате које су руски такмичари с нашим пасошима остварили у претхоне две године. Само три победе, уз девет пораза у Ташкенту, морају се прогласити, не за неуспех, већ за фијаско. Посебно, ако се зна да у Ташкенту није учествовало неколико селекција из врха светског олимпијског бокса. Мислим на САД, Енглеску, Украјину, Ирску, Канаду…које су због рата у Украјини бојкотовале такмичење.

Шта је разлог таквом резултату Орлова?

- Без дубље, стручне анализе, не бих могао да одговорим на питање. Невероватно је да се у условима које боксерски спорт у Србији није никада имао, доживи дебакл!? Пре десет година, на Светском првенству у Алматију, Србија је са три боксера, Милошем Балтићем, Банетом Станковићем и Александром Дреноваком имала три победе. Ако се зна да смо за то првенство света имали свега 14 дана припрема, онда резултат из Казахстана изгледа као научна фантастика у односу на Ташкент.

Од четворице домаћих бораца на Светском првенству у Узбекистану, имамо само једну победу, Алмира Мемића?

- Тај податак за мене је невероватан. Верујем да наши борци могу више. Сва четворица су годинама у националној селекцији. Прошли су све узрасне категорије. С њима раде стручњаци са Кубе, Казахстана, Русије, у условима на којима им могу позавидети најбоље светске селекције. Од краја прошле године, па све до почетка шампионата, од Дубајиа, преко Кавказа, Јахорине, Златибора, Авале…до завршних припрема у Узбекистану, репрезентација је била у тренанжном процесу. У том периоду наши најбољи сениори су учествовали на неколико јаких међународних турнира, где су могли да избрусе форму за ово, свакако најважније такмичење у години. Резултати наших боксера су поражавајући. Много више сам очекивао од Омера Аметовића и Владана Бабића. Мемић је дао максимум, док је Милосав Савић имао пех да на старту боксује против Руса, који је стигао до финала.

Очекујете ли боље резултате на Европским играма у Пољској, које су на програму од 23. јуна?

- Резултати наших боксера на олимпијским квалификацијама за Париз 2024. пре свега ће да зависе од тога ко ће учествовати. Због ситуације унутар ИБА, готово је извесно да једна од две групе држава које су дијаметрално супростављене, неће учествовати у Пољској. На једној страни су Русија и Белорусија са државама које их подржавају, а насупрот су САД, Енглеска, Ирска, Украјина, Холандија... Ако до тога дође, нашим репрезентативцима ће да буде лакше да се изборе за олимпијску визу. Верујем чак неколико, јер је српски тим састављен од петорице Руса, међу којим су двојица првака Европе и један освајач бронзе са Светског првенства. Ако додамо полувелтераша (63,5кг) Алексеја Шендрика, који је по мени најбољи Рус у нашем саставу, и све бољим домаћим борцима, ту мислим на Аметовића и Мемића, извесно је да Србија на Играма у Паризу може да има један од најбројнијих тимова из Европе, кад је реч о боксу.

У конкурецији жена смо успешнији у односу на мушке представнике, у чему је тајна?

- Не знам да ли на ово питање могу да дам адекватан одговор, из више разлога. Недовољно пратим бокс за жене. Чињеница је да стручни штабови женских тимова озбиљније и у континуитету раде с такмичаркама. Те девојчице израстају у лавице и шампионке. Мислим на маестралне Сару Ћирковић и Драгану Јовановић, али и неколико млађих, које предводи Сања Митић.

Од 2017. ново руковоство БСС истиче да је овај спорт био пред гашењем, а сада да је Србија земља бокса!?

- Много нелогичних изјава и потеза од стране актуелног руководства у протеклих пет-шест година смо имали прилику да чујемо и видимо. Чињеница је да је држава Србија, до доласка овог руководства, недовољно улагала у бокс. Кад сам крајем 2007. поново преузео сениорски национални тим, буџет је био 2,5 милиона динара. По тадашњем курсу око 30.000 евра. Данашњи буџет је неколико стотина хиљада евра. Неколико десетина пута више него пре десет година. Ако се са финансијске стране гледа, онда су челници савеза у праву када кажу да смо били пред гашењем. Ако се тадашњи резултати упореде с данашњим, не рачунајући Русе, који су селектирани и такмичарску афирмацију стекли у отаџбини, лако је закључити да смо некад били неколико пута бољи. На Светском првенству у Милану 2009, Србија је са шесторицом боксера у никада забележеној конкуренцији, са 133 државе, остварила резултат за памћење. Уписали смо девет победа. Бане Станковић је с три победе био пети, изгубивши борбу за медаљу од двоструког олимпијског победника, Украјинца Васила Ломаченка. Љуба Марјановић и Никола Јовановић били су седми, изгубивши од тада вицешампиона света Педразе из Порторика, и Хакобјана из Јерменије. Србија је била 18. од 133 селекције.

Верујете ли да бокс у Србији има светлу будућност?

- Верујем. Србија може и више и боље. Посебно ако се зна колико Министарство спорта Републике Србије финансијски подржава сваки пројекат Боксерског савеза. Ако додамо и велику љубав и посвећеност према боксу председника државе Александра Вучића, на чију иницијативу су толика улагања, онда је наша обавеза да њему, и свим љубитељима бокса у Србији, медаљама са највећих такмичења, оним најсјајнијим, све то вратимо. Како? Овако, како се до сада радило, и још увек се ради, сигурно нећемо успети.