Времеплов - Млада репрезентaција Југославије 1978. постала први шампион Европе

Историја спорта је већа, богатија и лепша од свих политичара, странака, партијских седница, конгреса, пленума. Данас ћемо подсетити на једну лепу фудбалску епизоду из пролећа 1978. године. Одмах на почетку једна категорична тврдња. Убеђен сам да су људи у то време далеко више волели фудбал него сада, а и новца је било смешно мало. Данас сваки „дрвосеча” из Лиге петице, који чак не зна да штопује лопту заради много више него највећи асови тог времена.

У свим енциклопедијама је остало записано да је млада репрезентација Југославије постала први шампион Европе. „Плави” су у финалу у две утакмице били бољи од Источне Немачке. У односу на данас систем такмичења је био другачији, пошто су у свакој селекцији могла да играју и два играча старија од 21. годину.

Југославија је била у групи боља од Шпаније и Румуније и на тај начин изборила пласман међу осам најбољих. У четвртфиналу ривал је била селекција Мађарске која је у првој утакмици у Марибору победила 1:0, али у реваншу у Бекешчаби головима Халилхоџића и Деснице наша селекција је тријумфовала 2:0. Полуфинале је било изузетно тешко. Ривал је била фаворизована Енглеска која је по општем мишљењу била главни кандидат за титулу првог првенства младих репрезентација Старог континента.

Прва утакмица одиграна је у Новом Саду. Победили смо 2:1. Истина, правда је задовољена тек у финишу пошто су „плави” доминирали у других 45 минута. У реваншу који је одигран на стадиону Манчестер ситија, Мејн Роуду, пред 30.000 гледалаца било је 1:1. Занимљиво да је за реванш сусрет селектор Гордог Албиона Дејвид Секстон за тај меч позвао Глен Ходла и Џон Барнса, који су већ увелико били „А” репрезентативци.

Био је то прави рат на терену. Оба гола су постигнута у последњих 10 минута. Прво је Халилхоџић довео Југославију у вођство, а онда је Симс у 84. минуту изједначио на 1:1. Александар Стојановић на голу је у неколико наврата одлично интервенисао. Ипак, и у овом сусрету мало је недостајало да наша репрезентација победи пошто је Радомир Савић минут пре краја погодио стативу.  

Ривал у финалу била је Источна Немачка која је на путу до финала елиминисала Аустрију, Турску, Чехословачку и Бугарску. После елиминиције Енглеске на „папиру” је Југославија важила за апсолутног фаворита. Међутим, на терену није било тако. Прва утакмица одиграна је у Халеу пред 20 хиљада гледалаца од којих је сигурно било шест, седам хиљада наших гастарбајтера на привременом раду у Немачкој. Домаћин је био бољи све до 54. минута када је Вахид Халилхоџић постигао водећи гол за „плаве”. До краја је остало 0:1 и реванш је уследио за две седмице.

Чувена новинарска флоскула да је нека утакмица „била за инфаркт” се потврдила управо тада. Стадион Вележа је био крцат, као никада пре. Међу њима и ја са неколико другара из Сарајева који смо дошли у град на Неретви само због тога. Била је то једна од утакмица због које сам заволео фудбал и „заљубио” се у њега. У то време сам био „бруцош” и одлично сам упамтио незаборавну атмосферу. „Милион” тробојки, песма, скандирање није престајало ни једног секунда, па чак ни онда када је ривал имао два гола предности, подршка са трибина није јењавала.

Почетак је био ужасан. После 14 минута Источна Немачка је водила са 3:1. Наши испрепадани, неповезани, декоцентрисани, одбрана „шупља” до зла бога. Срећом после трећег гола гостију само минут касније је Халилхоџић из волеја смањио на 3:2 и дао нову наду Југославији. До полувремена су постигнута још два гола и било је 3:4.

 У другом полувремену су изабраници Ивана Топлака заиграли неупоредиво сигурније. Доминирали су све време и били далеко сигурнији, посебно у одбрани. У том делу сусрета гости нису ниједном запретили голу Стојановића. „Плави” су зналачки држали лопту у поседу. Изједначујући гол је постигао динамовац Срећко Богдан који је био очајан у првих 45 минута. После корнера у 51. минуту Богдан је био највиши у скоку и ударцем главом поставио коначан резултат 4:4, који је био довољан за прво злато младе репрезентације Југославије и велико славље како на терену тако на трибинама, али и у целом граду. А, како не би када је љубимац Мостараџа Вахид Халилхоџић постигао хет-трик.

Селектор Иван Топлак и тренер Вукашин Вишњевац су сјајно калкулисали током целих квалификација као и у завршници шампионата. Од играча старијих од 21. годину Вахид Халилхоџић је играо стандардно и био је најбољи стрелац, а као други у тиму је био Владимир Петровић Пижон. Због повреде он није играо у финалним утакмицама против Источних Немаца, али ни то није сметало нашим репрезентативцима да освоје злато.

„Била је то моћна екипа. Већ после прве утакмице у квалификацијама када смо декласирали Шпанију 4:1 у Загребу знао сам да та генерација може много, што су они на терену потврдили и сасвим заслужено постали шампиони Европе. Чињеница да су елиминисали Шпанију и Енглеску то најбоље потврђује. Петровић, Слишковић, Халилхоџић, Зајец, Стојковић, Павковић... све врхунски играчи”, причао ми је Вукашин Вишњевац почетком деведесетих када сам са њим радио интервју за „Темпо”. Вуле је увек био врло занимљив саговорник сјајне меморије. Строг по природи са развијеним појмом о честитости.

Јасно је свима да више нема господара игре типа Пижона, талената калибра Слишковића и Павковића, голгетера квалитета Халилхоџића, капитена ранга Зајеца, бораца који су увек остављали срце на терену капацитета Вујкова и Клинчарског, „брзанца” и зналца рејтинга Деснице.... Заборављање асова и великих победа своди се на то да се заборави неуверљива садашњост, а поправљање садашњости осим што је узалудно зна бити и опасно.

Југославија је некима била и остала вечити трн у оку, а некима драга успомена. Хтео не хтео она је мој емоционални завичај и никада је нећу заборавити. Слика онога што сам видео, а као што написах био сам на тој утакмици, ме чини поузданим сведоком тог времена. Ми који смо имали ту срећу да живимо у том периоду живели смо лепоту написаног. Ово није само чежња за ишчезлим временима већ за људима и победама који су га својим деловањем учинили незаборавним.