Vremeplov - Mlada reprezentacija Jugoslavije 1978. postala prvi šampion Evrope

Istorija sporta je veća, bogatija i lepša od svih političara, stranaka, partijskih sednica, kongresa, plenuma. Danas ćemo podsetiti na jednu lepu fudbalsku epizodu iz proleća 1978. godine. Odmah na početku jedna kategorična tvrdnja. Ubeđen sam da su ljudi u to vreme daleko više voleli fudbal nego sada, a i novca je bilo smešno malo. Danas svaki „drvoseča” iz Lige petice, koji čak ne zna da štopuje loptu zaradi mnogo više nego najveći asovi tog vremena.

U svim enciklopedijama je ostalo zapisano da je mlada reprezentacija Jugoslavije postala prvi šampion Evrope. „Plavi” su u finalu u dve utakmice bili bolji od Istočne Nemačke. U odnosu na danas sistem takmičenja je bio drugačiji, pošto su u svakoj selekciji mogla da igraju i dva igrača starija od 21. godinu.

Jugoslavija je bila u grupi bolja od Španije i Rumunije i na taj način izborila plasman među osam najboljih. U četvrtfinalu rival je bila selekcija Mađarske koja je u prvoj utakmici u Mariboru pobedila 1:0, ali u revanšu u Bekeščabi golovima Halilhodžića i Desnice naša selekcija je trijumfovala 2:0. Polufinale je bilo izuzetno teško. Rival je bila favorizovana Engleska koja je po opštem mišljenju bila glavni kandidat za titulu prvog prvenstva mladih reprezentacija Starog kontinenta.

Prva utakmica odigrana je u Novom Sadu. Pobedili smo 2:1. Istina, pravda je zadovoljena tek u finišu pošto su „plavi” dominirali u drugih 45 minuta. U revanšu koji je odigran na stadionu Mančester sitija, Mejn Roudu, pred 30.000 gledalaca bilo je 1:1. Zanimljivo da je za revanš susret selektor Gordog Albiona Dejvid Sekston za taj meč pozvao Glen Hodla i Džon Barnsa, koji su već uveliko bili „A” reprezentativci.

Bio je to pravi rat na terenu. Oba gola su postignuta u poslednjih 10 minuta. Prvo je Halilhodžić doveo Jugoslaviju u vođstvo, a onda je Sims u 84. minutu izjednačio na 1:1. Aleksandar Stojanović na golu je u nekoliko navrata odlično intervenisao. Ipak, i u ovom susretu malo je nedostajalo da naša reprezentacija pobedi pošto je Radomir Savić minut pre kraja pogodio stativu.  

Rival u finalu bila je Istočna Nemačka koja je na putu do finala eliminisala Austriju, Tursku, Čehoslovačku i Bugarsku. Posle eliminicije Engleske na „papiru” je Jugoslavija važila za apsolutnog favorita. Međutim, na terenu nije bilo tako. Prva utakmica odigrana je u Haleu pred 20 hiljada gledalaca od kojih je sigurno bilo šest, sedam hiljada naših gastarbajtera na privremenom radu u Nemačkoj. Domaćin je bio bolji sve do 54. minuta kada je Vahid Halilhodžić postigao vodeći gol za „plave”. Do kraja je ostalo 0:1 i revanš je usledio za dve sedmice.

Čuvena novinarska floskula da je neka utakmica „bila za infarkt” se potvrdila upravo tada. Stadion Veleža je bio krcat, kao nikada pre. Među njima i ja sa nekoliko drugara iz Sarajeva koji smo došli u grad na Neretvi samo zbog toga. Bila je to jedna od utakmica zbog koje sam zavoleo fudbal i „zaljubio” se u njega. U to vreme sam bio „brucoš” i odlično sam upamtio nezaboravnu atmosferu. „Milion” trobojki, pesma, skandiranje nije prestajalo ni jednog sekunda, pa čak ni onda kada je rival imao dva gola prednosti, podrška sa tribina nije jenjavala.

Početak je bio užasan. Posle 14 minuta Istočna Nemačka je vodila sa 3:1. Naši isprepadani, nepovezani, dekocentrisani, odbrana „šuplja” do zla boga. Srećom posle trećeg gola gostiju samo minut kasnije je Halilhodžić iz voleja smanjio na 3:2 i dao novu nadu Jugoslaviji. Do poluvremena su postignuta još dva gola i bilo je 3:4.

 U drugom poluvremenu su izabranici Ivana Toplaka zaigrali neuporedivo sigurnije. Dominirali su sve vreme i bili daleko sigurniji, posebno u odbrani. U tom delu susreta gosti nisu nijednom zapretili golu Stojanovića. „Plavi” su znalački držali loptu u posedu. Izjednačujući gol je postigao dinamovac Srećko Bogdan koji je bio očajan u prvih 45 minuta. Posle kornera u 51. minutu Bogdan je bio najviši u skoku i udarcem glavom postavio konačan rezultat 4:4, koji je bio dovoljan za prvo zlato mlade reprezentacije Jugoslavije i veliko slavlje kako na terenu tako na tribinama, ali i u celom gradu. A, kako ne bi kada je ljubimac Mostaradža Vahid Halilhodžić postigao het-trik.

Selektor Ivan Toplak i trener Vukašin Višnjevac su sjajno kalkulisali tokom celih kvalifikacija kao i u završnici šampionata. Od igrača starijih od 21. godinu Vahid Halilhodžić je igrao standardno i bio je najbolji strelac, a kao drugi u timu je bio Vladimir Petrović Pižon. Zbog povrede on nije igrao u finalnim utakmicama protiv Istočnih Nemaca, ali ni to nije smetalo našim reprezentativcima da osvoje zlato.

„Bila je to moćna ekipa. Već posle prve utakmice u kvalifikacijama kada smo deklasirali Španiju 4:1 u Zagrebu znao sam da ta generacija može mnogo, što su oni na terenu potvrdili i sasvim zasluženo postali šampioni Evrope. Činjenica da su eliminisali Španiju i Englesku to najbolje potvrđuje. Petrović, Slišković, Halilhodžić, Zajec, Stojković, Pavković... sve vrhunski igrači”, pričao mi je Vukašin Višnjevac početkom devedesetih kada sam sa njim radio intervju za „Tempo”. Vule je uvek bio vrlo zanimljiv sagovornik sjajne memorije. Strog po prirodi sa razvijenim pojmom o čestitosti.

Jasno je svima da više nema gospodara igre tipa Pižona, talenata kalibra Sliškovića i Pavkovića, golgetera kvaliteta Halilhodžića, kapitena ranga Zajeca, boraca koji su uvek ostavljali srce na terenu kapaciteta Vujkova i Klinčarskog, „brzanca” i znalca rejtinga Desnice.... Zaboravljanje asova i velikih pobeda svodi se na to da se zaboravi neuverljiva sadašnjost, a popravljanje sadašnjosti osim što je uzaludno zna biti i opasno.

Jugoslavija je nekima bila i ostala večiti trn u oku, a nekima draga uspomena. Hteo ne hteo ona je moj emocionalni zavičaj i nikada je neću zaboraviti. Slika onoga što sam video, a kao što napisah bio sam na toj utakmici, me čini pouzdanim svedokom tog vremena. Mi koji smo imali tu sreću da živimo u tom periodu živeli smo lepotu napisanog. Ovo nije samo čežnja za iščezlim vremenima već za ljudima i pobedama koji su ga svojim delovanjem učinili nezaboravnim.