Најбољи чувар Пиксија: Партизанова деца у дербију дају и срце и душу

Александар Ђорђевић био је таленат који је обећавао много. Доста је постигао, али фудбалска јавност очекивала је и више. Играо је за Партизан, крушевачки Напредак, Рудар из Пљеваља и неколико иностраних клубова. Данас живи и ради на Фарским острвима

Био је капитен генерације Чилеанаца који су 1987. постали омладински шампиони света, а није путовао у далеку земљу. Коштао га је сукоб са Матијасом Замером, касније чувеним немачким асом.

- Био сам необуздан, адреналин појачан. У неким утакмицама правио сам оно што нисам смео. Ништа се не може променити. Силно се кајем, али за све је сада касно. Остаћу заувек тужан што нисам ишао у Чиле - прича Ђорђевић.

Међу својим црно-белима најбоље игре пружао је у вечитим дербијима. Драган Стојковић Пикси није се наиграо кад га је чувао Ђорђевић.

- Кад се играју вечити дербији Партизанова деца остављају на терену и срце и душу. Пикси на једној, а ја на другој страни. Имали смо тада бољи међусобни скор од Звезде. То је само зато што је за Партизан тада играло много играча пониклих у клубу. Стојковић, увек сам га поштовао, али на терену се нисмо познавали.

Партизан је „лављег срца“ постао је у поразу од Селтика 4:5 и пласману даље. Један гол постигао је Александар Ђорђевић, а због начина на који се радовао и данас му леђа помало „шкрипе”.

- Постигао сам гол и начинио салто. Тако неспретно сам то урадио, да ме леђа често боле. У том тренутку нисам размишљао шта радим, био сам силно срећан. То је једна од мојих најбољих утакмица. Све је за незаборав.

А Фљамуртари? Шта се тамо догодило, па да фаворит и аутсајдер измењају улоге? Како заборавити Валону?

- Албанце не можемо да заборавимо. У Валони смо изгубили са 2:0, а ја сам постигао аутогол. Били смо бољи, али смо поражени. Имали смо шансе, нисмо постигли голове, они јесу и зато смо елиминисани од Фљамуртарија.

Био је штопер, па играч у маневарском простору. Веровало се да ће бити прави правцати наследник Ненада Стојковића. Није то постао!

- Увек ми је нешто друго било прече. Волео сам фудбал, али да сам мало озбиљније био окренут ка професионалним обавезама сигурно да би све другачије изгледало.

Златне партије у вечитим дербијима нису га одвеле у водеће европске клубове, него у крушевачки Напредак, а онда у Јужну Кореју, Аустралију, Црну Гору, кратак боравак у Звездари и Партизану, па Швајцарска и на крају Фарска острва.

- Задовољан сам каријером и бројем одиграних утакмица у Партизану. Вратио сам се у Хумску једну полусезону и то говори да сам нешто постигао за клуб.

Његов Партизан данас није оно што је био.

- Гледао сам кошаркаше црно-белих и видим да је Жељко Обрадовић то добро посложио. У фудбалу је мало другачије. Да има више деце клуба било би бољих резултата. У другим спортовима странци могу бити пресудни, али у фудбалу не. Чуди ме да нема више клинаца из школе клуба, нико не би изгарао више од њих.

Они не треба да одлазе у иностранство пре 24. године. Лига би нам била боља, клубови квалитетнији, фудбал на знатно вишем нивоу, па би и гледаоци долазили да прате. Имали бисмо и јачу репрезентацију. У моје време пре 28. године није се могло играти у другим земљама.

Ђорђевић нема много бивших саиграча Парног ваљка у свом телефонском именику.

- Чујем се са Бајром Жупићем, Милком Ђуровским и неким момцима који су били у Партизану, а млађи су од мене. Једном годишње окупимо се у Београду. Мислим на генерацију омладинаца Партизана који су две године у низу били прваци Југославије. Евоцирамо успомене, дружимо се и живот тече даље.

У Србији има ближих сродника. Логично је очекивати његов повратак.

- Завршавам кућу на Фарским острвима, са породицом сам овде. У Србију долазим само као гост два пута годишње да посетим родбину и пријатеље. Син ми је фудбалер. Има неко ко ће да ме наследи. Мени је то фамилијарно. Верујем да ће сутра бити и добар тренер, а ако могу ја шта да помогнем врло радо ћу то учинити.