Синоћ су сви гледали пету утакмицу финала између Денвера и Мајамија широм отворених очију и згрчених стомака, прижељкујући да Никола Јокић добије лопту (а када то па није?) и чекајући да потом виде магију најбољег играча света, како води свој тим до шампионске титуле у НБА лиги.
Марин Седлачек је гледао исти меч. Само што је у глави искусног српског тренера све било далеко вишеслојније.
Прво – мало личног тона. Док гледа како дечак - којег је регрутовао са 19 година у Тим света најпрестижнијег скупа кошаркашких талената - на ситне комаде распарчава замисли противничких тренера и квалитете противничких играча, у човеку који је радио као скаут две деценије за Мемфис и Филаделфију, јавља се „шта сам вам рекао“ моменат.
- С обзиром на све кроз шта сам прошао за 20 година као део НБА, уживам док гледам Николу јер се дешава управо оно о чему сви ми из Европе, ако имамо право гласа, трабуњамо људима из најјаче лиге. Све се потврђује! Њихова униформност и несигурност евентуалног изласка из комфорне зоне, чини да увек траже неки алиби. Гледање на интернационалне играче је потпуно другачије. И зато ми је најдраже што је Јокић упао у праву средину. И то је најбитније! Прве две године је Денвер имао дилему кога да отпусти, Нуркића или Јокића. Карнишовас, Европљанин иако је студирао у САД, одлучио се за Николу. Шта би било са Јокићем да је трејдован у Портланд?
На ово питање Седлачека не одговарамо. А он задовољно наставља причу о човеку који се синоћ борио за прву титулу шампиона у историји Денвера.
- Схватио сам, радећи за две организације, да наша „сељачка“ аналитика, не њихова напредна, показује шта је добро урађено на драфту прошле године, а где су били промашаји. То је довело до тога да је Денвер бирао Николу не по бројевима, већ по нечему што се види оком. И то је велика срећа за Јокића. Као и чињеница да имају таквог тренера који је поставио нешто најприближније европском систему. Озбиљан наклон до пода Мајклу Мелоуну и читавој организацији. То није борба на терену, већ и ван њега. Денвер је, као мало тржиште, у хендикеп позицији у односу на Бостон, Лос Анђелес, Чикаго... То је била некада и мука Сакрамента.
Ипак, Нагетси су победили елитистички део НБА лиге и постали хит сезоне 2022/23.
- Веровао сам да ће бити 4-1, евентуално 4-2. Ни најмање ме није потресао пораз у другом мечу, то се дешава, али разлику у квалитету су сви видели. И још нешто - то што Јокића нису изабрали за МВП лиге је поражавајуће! Тамо се све брзо заборавља, нема много анализе и зато се грешке понављају. У Денверу су због тога желели да докажу колико вреде. Њихова велика предност је што су најгладнији – прича Седлачек.
У Прагу, прошлог лета, у сепареу фоајеа хотела у којем су биле смештене репрезентације учеснице Евробаскета, седели су Седлачек и Јокић. У пријатељском разговору Марин је подбадао Николу да му избачај са пенала није онакав какав је био, а најбољи играч планете је одговарао...
- Нас двојица имамо историју јер сам одабрао за Тим света 2014. видевши нешто специјално. Не овако специјално, наравно, јер то нико није могао да претпостави. Али, видео да се игра кошарке. То је том тиму било потребно, неко није у шаблону и може да направи разлику. Њему је било довољно 14 минута да убаци седам поена, премда тренер који је водио тим није видео то у њему.
Седлачек се нашао Јокићу као и свим асовима са Балкана – али и шире – током „Најки Хуп самита“ на који их је позивао.
- Остала ми је упечатљива једна прича. Два брата су се у једном тренутку појавила. Рекли су Николи, показујући на мене: „Ако ти он каже да дубиш на глави, дубићеш на глави!“ Најстаријег Јокића нисам познавао, средњег брата јесам. Никола је, оно његово, климао главом незаинтересовано. Рекао сам им да нема потребе за тим, да смо сви добровољно овде, али... Касније су ми писали, била је потребна подршка њему у тренуцима који су нормални за свакога, али који нису предвидиви. Изградили смо специфичан однос. Нисмо били у контакту нон-стоп, више сам ја њему писао него он мени. А и шта он има мени да пише. Увек сам га зафркавао за слободна бацања, а он ми нудио исприке попут „нове лопте“, „ударају ме по рукама“... То је била доза стимулације.
После свега су се Седлачек и Јокић виђали на Ол старовима, камповима Кошарка без граница...
- Та релација је пријатељска, кроз кошарку. Врло добро се сећам, када смо Сем Хинки, тадашњи генерални менаџер Филаделфије и ја ишли на тренинг Меге да гледамо Васу Мицића. У ходнику смо, а излази Новица Величковић. Каже: „Овај твој уби причајући о теби“. Никада нисам питао Николу о томе. Онда је изашао и Ратко Варда: „Коначно да се појавиш кад само прича о томе“. Нешто је он чувао у глави. Велики је притисак на њима, сви их гледају и мере. Драго ми је што сам само зарез у његовој причи.
За овакво ремек-дело, сваки зарез је битан.
БИРАО ПИОНИРЕ, ПРИЧАО О МЕСАРИМА И НИЈЕ ЗАБОРАВИО
Марин Седлачек седи у родном Београду и добија вести. Са сваком му је срце све пуније.
Она која је до Паласа стигла из Торонта чини га посебно поносним. Плод његовог тренерског дрвета, Дарко Рајаковић, постао је шеф стручног штаба НБА лигаша – Торонта.
- Дарко... То не може укратко да се исприча. Али, могу да вам дам неке моменте који су утицали на то где је сада.
Слушамо, читате...
- Када сам га звао да дође за тренера Црвене звезде, питао сам га коју селекцију би волео. Рекао је: ”Ако може, пионире, да кренем испочетка, да радимо све време са њима и дођемо негде”. Добио је 1988. годиште. То ми је упалило лампице. Свако би рекао ”дај јуниоре!” За тих годину дана тешко је било направити изузетну пионирску селекцију, јер тада ништа није постојало. Кадети и пионири су делили салу у школи ”Владислав Рибникар”.
Дошло је време за други корак стварања НБА тренера.
- Био је финални турнир Србије и Црне Горе у Крагујевцу. Звезда је освојила прво место. Управа ме је звала и рекла да су спремни да га награде. Рекао сам им: ”Немојте да му дајете паре, већ му купите карту за Америку, а ја ћу завршим да оде на универзитет Аризона”. Тамо је био мој пријатељ, нажалост покојни, Лут Олсон. Иван Раденовић је играо тамо, били су на фајнал-фору... Дарко је отишао у Америку. Када се вратио, донео ми је фотокопирану свеску свега што се дешавало на тренинзима, 70-80 страница исписано и исцртано. Помислио сам: ”Овај је детаљнији и од мене”. После тога, његов тренерски пут је ишао корак по корак.
Следећа станица на путу до Торонта био је међународни турнир ”Л’Оспиталет”.
- Успео сам да убацим јуниоре тамо. У финалу су изгубили од Реала, тада са Бојаном Богдановићем у тиму. Видим код Дарка да је страшно депресивно стање. Одлучим да их одведем на вечеру. О томе стално причамо, али причу зна троје, четворо људи. Сада, када је догурао довде, могу и да је испричам. Рајаковић је утучено тада рекао: ”У праву је мој друг Иво Симовић, што сам тренер, што нисам месар. Дођем у пет ујутру, транжирам, завршим у 12 и готово.” Патио је. Али је имао подршку, као и у другим приликама. Требало је ”хендловати” психолошки, али драго ми је што сам га чувао.
Седлачек га је укључио у на камп Кошарка без граница, што није било лако. Био је то нови прозор ка САД.
- Људи не знају да је он завршио грчки и енглески језик на факултету. Такође говори и шпански. Са свим тим квалитетима успео је да се наметне и оствари контакте са људима из Сан Антонија. Из гнезда Спурса настао је Сем Прести, генерални менаџер Оклахоме Сити и он га је повео у Тулсу. Ми смо водили вишечасовне разговоре. Наше пријатељство превазилази границе ментора и ученика. Ми смо породица.
Седлачек не стаје, као ни Рајаковић на терену.
- Стално се надограђује схватајући где му је место. Врло брзо му се остварио сан да иде у НБА, али се није задржао на дестинацији. Његово путовање и даље траје, у себи садржи квалитет који задовољава високе критеријуме у свим елементима.
Са Седлачеком се Дарко чуо и пре него што се појавила понуда Торонта да дође на интервју.
- Био је кандидат и претходних година, али је мислио - па да ли ћу и ја негде да прођем. Сви који долазимо одавде носимо етикету, без обзира што је он тамо 11 година. Он је уградио све оно што је однео из Европе и примењиво у Америци. Спајао је елементе који граде његову филозофију. Дарко Рајаковић никада није заборавио одакле је потекао. Ни Чачак, средину, пријатеље, тренере, људе у Београду са којима је радио... То осликава величину коју будући тренери морају да савладају ако желе успех. Много је тешко опстати и дуго трајати. А он је показао како се то ради.
А Марин Седлачек...
- Ја сам само карика да ланац на почетку буде причвршћен.
УВЕК САМ, НИКАДА ДЕО ПАКЕТА
У Оклахоми је радио са Билијем Донованом, у Финиксу са Монтијем Вилијамсом и онда је добио признање да буде најплаћенији помоћни тренер у НБА, у Мемфису.
- Много је важно што он никада није био део пакета. Био је сам. А оно што је направио са Тулсом у Г лиги је био највећи тест – истиче Седлачек.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
