Sinoć su svi gledali petu utakmicu finala između Denvera i Majamija širom otvorenih očiju i zgrčenih stomaka, priželjkujući da Nikola Jokić dobije loptu (a kada to pa nije?) i čekajući da potom vide magiju najboljeg igrača sveta, kako vodi svoj tim do šampionske titule u NBA ligi.
Marin Sedlaček je gledao isti meč. Samo što je u glavi iskusnog srpskog trenera sve bilo daleko višeslojnije.
Prvo – malo ličnog tona. Dok gleda kako dečak - kojeg je regrutovao sa 19 godina u Tim sveta najprestižnijeg skupa košarkaških talenata - na sitne komade rasparčava zamisli protivničkih trenera i kvalitete protivničkih igrača, u čoveku koji je radio kao skaut dve decenije za Memfis i Filadelfiju, javlja se „šta sam vam rekao“ momenat.
- S obzirom na sve kroz šta sam prošao za 20 godina kao deo NBA, uživam dok gledam Nikolu jer se dešava upravo ono o čemu svi mi iz Evrope, ako imamo pravo glasa, trabunjamo ljudima iz najjače lige. Sve se potvrđuje! Njihova uniformnost i nesigurnost eventualnog izlaska iz komforne zone, čini da uvek traže neki alibi. Gledanje na internacionalne igrače je potpuno drugačije. I zato mi je najdraže što je Jokić upao u pravu sredinu. I to je najbitnije! Prve dve godine je Denver imao dilemu koga da otpusti, Nurkića ili Jokića. Karnišovas, Evropljanin iako je studirao u SAD, odlučio se za Nikolu. Šta bi bilo sa Jokićem da je trejdovan u Portland?
Na ovo pitanje Sedlačeka ne odgovaramo. A on zadovoljno nastavlja priču o čoveku koji se sinoć borio za prvu titulu šampiona u istoriji Denvera.
- Shvatio sam, radeći za dve organizacije, da naša „seljačka“ analitika, ne njihova napredna, pokazuje šta je dobro urađeno na draftu prošle godine, a gde su bili promašaji. To je dovelo do toga da je Denver birao Nikolu ne po brojevima, već po nečemu što se vidi okom. I to je velika sreća za Jokića. Kao i činjenica da imaju takvog trenera koji je postavio nešto najpribližnije evropskom sistemu. Ozbiljan naklon do poda Majklu Melounu i čitavoj organizaciji. To nije borba na terenu, već i van njega. Denver je, kao malo tržište, u hendikep poziciji u odnosu na Boston, Los Anđeles, Čikago... To je bila nekada i muka Sakramenta.
Ipak, Nagetsi su pobedili elitistički deo NBA lige i postali hit sezone 2022/23.
- Verovao sam da će biti 4-1, eventualno 4-2. Ni najmanje me nije potresao poraz u drugom meču, to se dešava, ali razliku u kvalitetu su svi videli. I još nešto - to što Jokića nisu izabrali za MVP lige je poražavajuće! Tamo se sve brzo zaboravlja, nema mnogo analize i zato se greške ponavljaju. U Denveru su zbog toga želeli da dokažu koliko vrede. Njihova velika prednost je što su najgladniji – priča Sedlaček.
U Pragu, prošlog leta, u separeu foajea hotela u kojem su bile smeštene reprezentacije učesnice Evrobasketa, sedeli su Sedlaček i Jokić. U prijateljskom razgovoru Marin je podbadao Nikolu da mu izbačaj sa penala nije onakav kakav je bio, a najbolji igrač planete je odgovarao...
- Nas dvojica imamo istoriju jer sam odabrao za Tim sveta 2014. videvši nešto specijalno. Ne ovako specijalno, naravno, jer to niko nije mogao da pretpostavi. Ali, video da se igra košarke. To je tom timu bilo potrebno, neko nije u šablonu i može da napravi razliku. Njemu je bilo dovoljno 14 minuta da ubaci sedam poena, premda trener koji je vodio tim nije video to u njemu.
Sedlaček se našao Jokiću kao i svim asovima sa Balkana – ali i šire – tokom „Najki Hup samita“ na koji ih je pozivao.
- Ostala mi je upečatljiva jedna priča. Dva brata su se u jednom trenutku pojavila. Rekli su Nikoli, pokazujući na mene: „Ako ti on kaže da dubiš na glavi, dubićeš na glavi!“ Najstarijeg Jokića nisam poznavao, srednjeg brata jesam. Nikola je, ono njegovo, klimao glavom nezainteresovano. Rekao sam im da nema potrebe za tim, da smo svi dobrovoljno ovde, ali... Kasnije su mi pisali, bila je potrebna podrška njemu u trenucima koji su normalni za svakoga, ali koji nisu predvidivi. Izgradili smo specifičan odnos. Nismo bili u kontaktu non-stop, više sam ja njemu pisao nego on meni. A i šta on ima meni da piše. Uvek sam ga zafrkavao za slobodna bacanja, a on mi nudio isprike poput „nove lopte“, „udaraju me po rukama“... To je bila doza stimulacije.
Posle svega su se Sedlaček i Jokić viđali na Ol starovima, kampovima Košarka bez granica...
- Ta relacija je prijateljska, kroz košarku. Vrlo dobro se sećam, kada smo Sem Hinki, tadašnji generalni menadžer Filadelfije i ja išli na trening Mege da gledamo Vasu Micića. U hodniku smo, a izlazi Novica Veličković. Kaže: „Ovaj tvoj ubi pričajući o tebi“. Nikada nisam pitao Nikolu o tome. Onda je izašao i Ratko Varda: „Konačno da se pojaviš kad samo priča o tome“. Nešto je on čuvao u glavi. Veliki je pritisak na njima, svi ih gledaju i mere. Drago mi je što sam samo zarez u njegovoj priči.
Za ovakvo remek-delo, svaki zarez je bitan.
BIRAO PIONIRE, PRIČAO O MESARIMA I NIJE ZABORAVIO
Marin Sedlaček sedi u rodnom Beogradu i dobija vesti. Sa svakom mu je srce sve punije.
Ona koja je do Palasa stigla iz Toronta čini ga posebno ponosnim. Plod njegovog trenerskog drveta, Darko Rajaković, postao je šef stručnog štaba NBA ligaša – Toronta.
- Darko... To ne može ukratko da se ispriča. Ali, mogu da vam dam neke momente koji su uticali na to gde je sada.
Slušamo, čitate...
- Kada sam ga zvao da dođe za trenera Crvene zvezde, pitao sam ga koju selekciju bi voleo. Rekao je: ”Ako može, pionire, da krenem ispočetka, da radimo sve vreme sa njima i dođemo negde”. Dobio je 1988. godište. To mi je upalilo lampice. Svako bi rekao ”daj juniore!” Za tih godinu dana teško je bilo napraviti izuzetnu pionirsku selekciju, jer tada ništa nije postojalo. Kadeti i pioniri su delili salu u školi ”Vladislav Ribnikar”.
Došlo je vreme za drugi korak stvaranja NBA trenera.
- Bio je finalni turnir Srbije i Crne Gore u Kragujevcu. Zvezda je osvojila prvo mesto. Uprava me je zvala i rekla da su spremni da ga nagrade. Rekao sam im: ”Nemojte da mu dajete pare, već mu kupite kartu za Ameriku, a ja ću završim da ode na univerzitet Arizona”. Tamo je bio moj prijatelj, nažalost pokojni, Lut Olson. Ivan Radenović je igrao tamo, bili su na fajnal-foru... Darko je otišao u Ameriku. Kada se vratio, doneo mi je fotokopiranu svesku svega što se dešavalo na treninzima, 70-80 stranica ispisano i iscrtano. Pomislio sam: ”Ovaj je detaljniji i od mene”. Posle toga, njegov trenerski put je išao korak po korak.
Sledeća stanica na putu do Toronta bio je međunarodni turnir ”L’Ospitalet”.
- Uspeo sam da ubacim juniore tamo. U finalu su izgubili od Reala, tada sa Bojanom Bogdanovićem u timu. Vidim kod Darka da je strašno depresivno stanje. Odlučim da ih odvedem na večeru. O tome stalno pričamo, ali priču zna troje, četvoro ljudi. Sada, kada je dogurao dovde, mogu i da je ispričam. Rajaković je utučeno tada rekao: ”U pravu je moj drug Ivo Simović, što sam trener, što nisam mesar. Dođem u pet ujutru, tranžiram, završim u 12 i gotovo.” Patio je. Ali je imao podršku, kao i u drugim prilikama. Trebalo je ”hendlovati” psihološki, ali drago mi je što sam ga čuvao.
Sedlaček ga je uključio u na kamp Košarka bez granica, što nije bilo lako. Bio je to novi prozor ka SAD.
- Ljudi ne znaju da je on završio grčki i engleski jezik na fakultetu. Takođe govori i španski. Sa svim tim kvalitetima uspeo je da se nametne i ostvari kontakte sa ljudima iz San Antonija. Iz gnezda Spursa nastao je Sem Presti, generalni menadžer Oklahome Siti i on ga je poveo u Tulsu. Mi smo vodili višečasovne razgovore. Naše prijateljstvo prevazilazi granice mentora i učenika. Mi smo porodica.
Sedlaček ne staje, kao ni Rajaković na terenu.
- Stalno se nadograđuje shvatajući gde mu je mesto. Vrlo brzo mu se ostvario san da ide u NBA, ali se nije zadržao na destinaciji. Njegovo putovanje i dalje traje, u sebi sadrži kvalitet koji zadovoljava visoke kriterijume u svim elementima.
Sa Sedlačekom se Darko čuo i pre nego što se pojavila ponuda Toronta da dođe na intervju.
- Bio je kandidat i prethodnih godina, ali je mislio - pa da li ću i ja negde da prođem. Svi koji dolazimo odavde nosimo etiketu, bez obzira što je on tamo 11 godina. On je ugradio sve ono što je odneo iz Evrope i primenjivo u Americi. Spajao je elemente koji grade njegovu filozofiju. Darko Rajaković nikada nije zaboravio odakle je potekao. Ni Čačak, sredinu, prijatelje, trenere, ljude u Beogradu sa kojima je radio... To oslikava veličinu koju budući treneri moraju da savladaju ako žele uspeh. Mnogo je teško opstati i dugo trajati. A on je pokazao kako se to radi.
A Marin Sedlaček...
- Ja sam samo karika da lanac na početku bude pričvršćen.
UVEK SAM, NIKADA DEO PAKETA
U Oklahomi je radio sa Bilijem Donovanom, u Finiksu sa Montijem Vilijamsom i onda je dobio priznanje da bude najplaćeniji pomoćni trener u NBA, u Memfisu.
- Mnogo je važno što on nikada nije bio deo paketa. Bio je sam. A ono što je napravio sa Tulsom u G ligi je bio najveći test – ističe Sedlaček.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
