Антић против традиције: Партизан није имао среће са бековима - повратницима

Српски фудбал је већ деценију у дефициту са бековима, почев од репрезентације, па све до клубова из Супер лиге. Партизан је последњих неколико година кубурио са десним бековима, док је имао решење на левој страни у виду Слободана Урошевића.

Популарни Чаки често је био један од најбољи играча на терену и његов одлазак у Арис из Лимасола биће велики проблем за Парни ваљак.

Међутим, црно-бели су пронашли замену за доскорашњег капитена, Николу Антића, кога чека тежак посао - да надомести изостанак Урошевића. Сада већ бивши играч Химкија, прошао је омладинску школу Партизана, али никада није добио прилику да дебитује, већ ће први наступ у црно-белом дресу да упише 13 година касније.

Антић није први бек, повратник у Хумску, од самосталности Србије (2006. године), Парни ваљак је поред Николе у своје редове вратио шест спољних играча. Али, скоро нико од повратника није успео да понови партије из првог мандата. На листи се, између осталих, налазе двојица садашњих фудбалера са Топчидерског брда – Златан Шеховић и Марко Живковић.

Управо ће Златан да буде конкуренција Николи Антићу у наредној сезони. Шеховић није добио прилику да заблиста у црно-белом дресу, у оба мандата имао је улогу замене Слободана Урошевића, иако се вратио у Хумску са много више искуства, с обзиром на то да је био стандардан у Макабију из Нетање.

Живковић је један од ретких играча који су бележили квалитетније партије у другом мандату. Десни бек је дебитовао са само 19 година и није се најбоље снашао у Хумској, одиграо је свега 10 мечева у ери тренера Вука Рашовића, па је убрзо срећу потражио у Војводини, а затим у иностранству – Судуви и Дунајској Стреди.

Ипак, после осам година Марко је са много више утакмица у ногама поново заиграо на Топчидерском брду, иако није успео да зацементира место у стартној постави, имао је неколико запажених партија.

Посебно се добро сналазио у офанзивним задацима, па је и неретко изводио корнере у последње три сезоне, а колико добар центаршут има Живковић сведочи и број од осам асистенције, колико их је забележио у другом мандату.

Доласком Александра Станојевића на клупу Партизана, другу шансу у црно-белом дресу добили су Александар Миљковић и Иван Обрадовић. Крајњи утисак је да обојица нису успели да буду на нивоу као кад су први пут играли у Хумској. Обрадовића су мучиле повреде, те је више времена провео на рехабилитацији, него на терену.

Некадашњи репрезентативац бележио је одличне партије у периоду од 2006. до 2009. у Партизан, што га је препоручило шпанској Сарагоси. Због бројних повреда окачио је копачке о клин са само 33 године.

Миљковић је био део генерације црно-белих која је сезоне 2010/11. успела да обезбеди пласман у групну фазу Лиге шампиона и био је незамењив на месту десног бека. По повратку у редове Парног ваљка имао је много успона и падова, што се није свидело навијачима, па је честио био на мети критика.

Рајко Брежанчић, такође, спада у ред бекова који су срећу у црно-белом дресу тражили два пута, али ниједном није успео да се наметне. Марко Ломић је од свих бекова – повратника у Партизан, задржао форму из првог мандата. У оба наврата имао је двоцифрен број асистенције и био главна опција свих тренера Парног ваљка.