ВРЕМЕПЛОВ – Лончар: Два гола Звезди 1991. обележила каријеру

Зоран Лончар био је голгетер ОФК Београда. Хтела га је Црвена звезда, није био равнодушан ни Партизан. Пет година провео је у Грчкој, а по завршетку каријере био је функционер и тренер.

Два пута је трошио играчке године на Старој Карабурми. Први пут је увео ОФК Београд у најјаче југословенско такмичење 1991.

- Као млад играч, у сезони 1984/85, дебитовао сам у првом тиму ОФК Београда и одиграо сезону у Југославији која је имала такмичење за поштовање. Испали смо и онда сам играо у Другој лиги до 1990. Почео сам иначе, док је каријеру завршавао покојни Илија Петковић. Ту су били и Милан Мајсторовић, па Ђорђе Серпак... Било ми је част да уз њих стасавам и учим. Онда је дошло до смене генерација. Стварао се тим који је 1991. заузео треће место на друголигашком „истоку”. Онда су клубови из Словеније и Хрватске напустили такмичење, а ми смо постали прволигаш. Убрзо су се појавиле полемике да ћемо бити топовско месо, али ми смо начинили врхунску серију и 13 кола били смо на челу шампионата. Побрали смо све симпатије – подсећа Лончар.

Рођен је 13. децембра 1966. у Београду. Многи су пре и после њега, са мање знања и вештине, плаво – бели дрес мењали за опрему Црвене звезде или Партизана. Он није, а било је сличних понуда.

- Био сам 1987. јако близу договора са Црвеном звездом, онда се појавио и Партизан, али сам те године отишао на одслужење војног рока. По повратку, схватио сам да је то озбиљан период за спортисту, па сам почео све из почетка. Наши највећи клубови звали су ме после сезоне 1991/92., али сам због лоше економске ситуације у земљи одабрао Арис из Солуна. Нисам погрешио. Вежем се за људе и клубове, па тако и за градове и амбијент. Било ми је лепо у Солуну и тамо сам провео пет прелепих сезона, а онда се вратио у ОФК Београд и у њему завршио каријеру.

Његова генерација умела је да помрси рачуне клубовима тзв.велике четворке. Тако су, примера ради, августа 1986. умало изненадили Црвену звезду на Маракани у шеснаестини финала Купа Југославије, било је 1:1, а након пенала 11:10 за црвено–беле.

- Све се одигравало пред препуним трибинама, а доминирао је наш голман Миленко Бјелић. Пошто су сви извели пенале, остало је још да он шутира и није дао гол. Била је то утакмица за памћење која ће остати у сећању, пре свега због амбијента. Сећам се, кад смо ишли на Максимир, Тушањ, било где, стадиони су били пуни. Мало где је било испод 20.000 људи.

Био је 13. септембар 1991. На Маракани су играли Звезда и ОФК Београд. Са два поготка срушио је првака Европе. Зорану Лончару то је једна од најдражих утакмица.

- Победити шампиона Старог континента био је велики подвиг, права сензација. Нас тада нико није узимао за озбиљно, али били смо први на табели 13 кола. За Звезду су играли Југовић, Белодедић, Панчев, Савићевић, Просинечки, Михајловић, Стошић, бранио је Драгоје Лековић... У нашим редовима били су Миленко Шпољарић, Стевица Кузмановски, Мишко Мирковић, Дејан Ђурђевић, Света Николичић, Саша Ћурчић, Драган Ђукановић. Имао сам сјајних утакмица у каријери, али та ми је остала најдража. Тада смо изборили Европу, али због „демократских” санкција није нам омогућено да играмо међународне утакмице.

Зоран Лончар је играо за млађе селекције државног тима, никад за А репрезентацију Југославије.

- Био сам члан омладинске репрезентације која је на ЕП завршила иза Немачком, Русије и Енглеске. Заузели смо четврто место. И кад је требало да дебитујем за младу репрезентацију појавили су се некакви „важни” људи и менаџери. Београдско сам дете и мислио сам да ћу храброшћу, радом и квалитетом да успем. Одиграо сам један меч за младе против Италије код Ивана Чабриновића и то је све. У ФСЈ нису поштовали моје игре и голове. Били су тамо неки људи који су били велика имена и не могу о њима да кажем свашта, али приватно о њима не мислим ништа добро.

Легенда ОФК Београда подсећа на још један детаљ везан за државни тим:

- Кад сам постао јако цењен играч у Грчкој дошли су из Савеза код мене и рекли ми да ће репрезентација да игра против селекције новинара. Тражили су да Илија Ивић и ја да играмо за новинаре и да се на тај начин исправи неправда према мени. Ако новинари кажу да смо добри, идемо у А селекцију Југославије. Одбио сам то. Медије  сам увек ценио, као и публику. Нема потребе да ме се неко сети кад сам напунио 29 година.