Илић: Кренуо сам стидљиво и стигао до врата легенди

После првих рукометних корака у матичном Шамоту, Момир Илић је са двадесет година одлучио да напусти родни Аранђеловац и крене у потрагу за лепшом будућности.

Пут га је водио преко Колубаре до Фиделинке, где је стекао праву афирмацију, а потом је уследио први одлазак у иностранство, у Горење, потом Гумерзбах, а онда остварење сна за сваког играча, моћни Кил, на крају и Веспрем. Многобројни трофеји, индивидуалне награде, обарање рекорда и на крају, као шлаг на торти, позивница за улазак у вечност, бесмртност, у Кућу славних.

- Сад је заокружена прича, ово је круна каријере, као печат на све што сам икада радио – рекао је Момир Илић. – Са овим признањем је стављена тачка на једно поглавље, јер више од овога не може да се оствари, ово је сан сваког спортисте.

Какав је био осећај кад сте чули да Вас је ЕХФ уврстио у Кућу славних?

- Неописив, прелеп, био сам изненађен, али пресрећан. Нисам заиста очекивао да се нађем међу свим тим именима, легендама. Дефинитивно је ово велика част и привилегија, захвалан сам свима за овај јединствен осећај. Фантастично је, не могу да будем скроман, био сам са легендама, дружили смо се, вечерали, толико великих имена на једном месту је заиста сјајно видети.

Момак за пример, играч за пожелети, кренуо је у бесмртност из малог града у срцу Шумадије и дошао у тим вечних.

- Сад кад се окренем иза себе и погледам како сам тихо и стидљиво кренуо из Аранђеловца као дечак и стигао до највећих висина и успеха, не могу да не будем поносан. Искрено, ово признање ме отрезнило, сад тек схватам колико сам велику ствар направио у каријери.

Кад се осврнете иза себе, шта бисте још издвојили као најлепши тренутак?

- Било их је много, али 2012. година је била нешто посебно. То Европско првенство и Београд су ми променили живот. Освојио сам медаљу са репрезентацијом Србије, остварио сан, осетио нешто невероватно у препуној Арени. Имао сам сребро на грудима, капитенску траку на руци и проглашен сам најкориснијим играчем шампионата... То је највећи успех српског рукомета и ја сам био део тога, за мене не постоји већа част. Те исте године сам отишао и на Олимпијске игре, остварио још један сан.  

Занимљиво је да нисте никада били у млађим репрезентативним селекцијама Србије, као да вам нико није предвиђао блиставу каријеру?

- Тако некако, али заиста нисам имао ни један једини позив за млађе селекције. Једини сам играч који је био капитен сениорског тима који никада није био пионир или јуниор. Мислим да сам чист пример како свако може искључиво својим радом да оствари снове. Био сам вредан, радан, посвећен, амбициозан, залагао сам се максимално, био стабилан и нисам имао препрека да остварим циљ. Тако сада размишљам и као тренер, волим свој посао, то је заиста привилегија и увек сам гладан успеха.

После само две године рада као помоћни тренер преузели сте кормило Веспрема, једног од најбољих клубова последњих двадесет година?

- Био је то велики залогај, али сам га прихватио. Нисам се плашио, верујем у оно што радим, знам за шта се борим и ево после шест година смо донели дуплу круну у Веспрем и вратили смо титулу чекану четири године. Једини жал остаје због неодласка на фајнал фор Лиге шампиона, јер је то трофеј који сад желим да нападнем. Клубу би био први, историјски, и волео бих да то буде са мном на клупи – рекао је Момир Илић.