Лазарова субота - Од Партизана стигао до НКАА

Када је пре две године одлазио на студије у САД, са некаквом сетом у гласу рекао је:

- Чекао сам Партизан, али...

Чекао је, јер је био један од најталентованијих играча у својој генерацији, капитен јуниорског тима клуба их Хумске, момак који је – истина више силом прилика него плански – добио шансу и у првом тиму. У оној сезони коју је на клупи почео Владо Шћепановић, па кормило преузео Сашо Филиповски, да би кроз врло бурне воде Партизан у мирну луку увео Ацо Матовић.

Сада, када се поново враћа у САД, зна да је одлука да више „не чека Партизан“ била права.

- Биће времена. Надам се – узвратио је уз осмех Лазар Стефановић.

Талентовани бек је и те како свестан да у овој конкуренцији за њега ту вероватно не би било места. Свакако не довољно. Свакако не колико је добио у Јути. Првој станици на његовом – испоставиће се – чудесном путовању у Америци.

- Кад гледам из овог угла, стварно мислим да је била права одлука. Питање је колико бих могао да играм, поготово на нивоу на коме је Партизан сад – причао је док му је поглед летео по Арени. 

Тако да…

- Отишао сам негде да могу да играм, да могу да напредујем. И зато је то била права одлука за мене. Неко ново искуство. Фантастично искуство.

Искуство које је временом постајало све боље. Све док није постало најбоље могуће. Сада када је распусту дошао крај и док се спремао за повратак у САД, није ишао у Јуту. Већ у Калифорнију. У Лос Анђелес. На чувени универзитет УКЛА!

Све је у тој причи чудесно. Пре свега – јер је то један од најчувенијих универзитета, који не отвара своја врата свакоме. Мало који играч са наших простора је био ту. А они су желели баш Лазара.

Симболично – све се дешавало на Лазареву суботу. Велики празник православних хришћана. Нека и у томе буде некаква симболика.

Па – иако је од тада прошло доста времена, Лазару Стефановићу се лице озарило када се сетио тог дана. Тих дана…

Прво је, наравно, обавестио тренера у Јути да је одлучио да иде…

- Аутоматски чим се то десило, почеле су да ми стижу поруке од тренера, па чак и неких агената… Било је ту доста школа, морао сам и да записујем, да имам забележено – причао је насмејани Стефановић.

Све док није добио позив који је прижељкивао…

- Јавио ми се Иво Симовић, он је наш тренер на УКЛА, са њим сам разговарао, њему сам се јавио и када сам дошао у Лос Анђелес.

Са искреним дечачким одушевљењем препричавао је и моменат када је стигао у Лос Анеђелс, ушао у хотел, где га је дочекала трота, постери, његове слике…

- Одушевио сам се потпуно!

Толико да није могао да спава.

- Ваљда од узбуђења – додао је уз осмех.

Наставио је причу…

- Било је око пет ујутру када сам устао, изашао да прошетам. Мало да „удахнем” Калифорнију. Уживао сам у тој шетњи…

Разлог више…

- Када сам одлазио из Јуте падао је снег, а тамо сија сунце – причао је не престајући да се смеје.

Није га само пријатних 20 степени у Лос Анђелесу одушевило. Колико све оно што је после тога видео.

- Тих 11 трофеја које су освојили, сала, осећај када само обукао дрес…

Најважније…

- Тај кошаркашки састанак! Било ми је важно да то прође добро. Да видим који је најбољи начин да се уклопим, како они мене виде, која ће бити моја улога.

Одговори које је добио на та питања, свидели су му се.

- Потребан им је био нови бек, са одређеним искуством јер већ имају доста фрешмана. Потребан им је неко ко има поене у рукама, ко је већ био у лиги. То њима треба.

А то треба и Лазару.

- Фантастично се уклопило у оно што ја тражим. Чак и начин игре. Доста пик енрола, игре један на један, изолација… Све што ја волим.

Још једна ствар је била битна.

- То што сам висок бек – додао је Стефановић.

Јер…

- Генерално, сви у Америци то воле. Кад имаш високог бека, он може да покрива више позиција, може доста ствари да ради на терену.

После свега – и поред свих тих понуда које је уредно записивао, знао је да је на месту на коме жели да буде. Ту је и остао.

- Ускоро је уследила званична објава, стизале су честитке, телефон је звонио сваки час.

Наравно да јесте. И наравно да је требало да звони. Ако је потребно подсећати, УКЛА је престижни универзитет. Са 11 титула у НКАА држи рекорд. Ту се не долази лако. Рецимо – пре Лазара Стефановића из Србије је био још само Никола Драговић.

А од великих звезда ту су играли: Расел Вестбрук, Дру Холидеј, Лонзо Бол, Кевин Лав, Норман Пауел, Ерон Холидеј, Зек Лавин, Реџи Милер… Још много њих. 

УКЛА је у топ пет по броју пикова у бираних у првој рунди драфта… Ма, шта год да узмете, УКЛА је у топ пет. Ако не и на самом врху.

И зато ова прича има посебну димензију.

Зато је и Стефановић то тако силно желео…

- Мислим да ће то бити добро, ради се добро, а мислим да ће и бити простора за мене. Што је прилика за велики напредак – рекао је.