Капитен Нишлија открио када ће завршити каријеру: Крај на Чаиру

Специјално за Журнал из Бугарске

До играња у жељеним српским клубовима долазио је обилазним путем. Из иностранства носи само лепе успомене, а каријеру жели да заврши у родном граду. Био је члан генерације Партизана која је освојила последњу „дуплу круну”, ове године је постао пунолетан кад су у питању мечеви у сениорским тимовима.

Реч је о капитену и најискуснијем играчу Радничког, Саши Марјановићу. Млађим колегама несебично помаже, они радо слушају његове савете.

- Гледају ме као играча са великим искуством, неког ко је играо у великим клубовима, освајао трофеје. Зато имају респекта и поштовања. Добро се слажемо, радимо максимално, услови за тренинг су добри. Битно је да смо здрави и да припреме иду својим током. Поштујемо све што шеф каже, гледамо да реализујемо све његове замисли.

Шта се променило у фудбалу од 2005. године кад сте дебитовали у Чукаричком? 

- Времена се убрзано мењају, па и фудбал. Начин игре, тактика, захтеви у игри и ми хватамо корак с временом. Јесте да је понекад тешко, али фудбал волим и онда све остало гурам у други план. Љубав према фудбалу није пресахла, напротив, и даље се као на почетку каријере радујем сваком тренингу. Само да остане овако, здравље добро служи и биће добро.

До првог тима Радничког сте дошли заобилазним путем?

- Као и у Партизан, из Железничара. Онда у Чукарички, па у Јагодину, затим у Шериф и на крају у Раднички.

Какве вас успомене везују за Шериф?

- Молдавија је слабо развијена земља, али је Шериф увек имао добре услове са два главна и осам помоћних трена, базеном, затвореним тереном, теретаном. То је било 2012. године, могу да замислим како је сада. Освојили смо три трофеја, видим да Шерифу и даље иде добро. 

Како је онда изгледао повратак у Суперлигу?

- Српска лига је јача од молдавске, а Раднички је имао квалитетан тим, добру игру. Тако да смо на крају били шести.

После Радничког, с Партизаном сте освојили два трофеја.

- Моја генерација је последња с дуплом круном. Интересантно, отишао сам у Партизан 2005. године, нисам хтео да играм у Телеоптику и променио сам клуб. Након 11 година сам остварио жељу, вратио у Хумску и у том периоду доживео много лепих успомена.

Играли сте и за Актобе. Каква је казахстанска лига?

- Слична нашој, а некада је тамошњи фудбал био у много бољој финансијској ситуацији. Актобе је најтрофејнији клуб, а шта сам све доживео од навијача не бих могао да опишем. Стадиони су увек пуни, утакмица као празник и породично се иде на стадион. Људи су прилазили на улици, у ресторану са жељом да се фотографишу. Нису дозвољавали да платим такси, рачун у ресторану и у кафићу... Ма, породично смо уживали.

Уследио је одлазак на Кипар, па повратак у Србију.

- Кипар је била жеља породице, јер је лепа земља за живот. Што се Напретка тиче, прва сезона је била турбулентна. А, друга боља. Било је много играча из Ниша. Голман Васиљевић, Томић, Ђуричковић, Маринковић, Дабић и Мркић. Дао сам друге сезоне и лепе голове, за памћење.

На крају сте се опет вратили на Чаир.

- Раднички ме је звао по истеку уговора у Крушевцу. Правио се тим за Европу, а онда се десило шта јесте. Све је то спорт, на крају смо показали да вредимо и да је Раднички велики клуб.

Какви су планови?

- Немам амбицију да носим дрес другог клуба. Имам уговор и ове године, даће бог да будем здрав, дам пун допринос успесима клуба. А, после ћемо видети. Није стопостотна одлука, али мислим да ћу после ове сезоне да завршим каријеру. Не бих више да се селим, децу исписујем из школе и да мењају друштво – закључио је Марјановић.