Kapiten Nišlija otkrio kada će završiti karijeru: Kraj na Čairu

Specijalno za Žurnal iz Bugarske

Do igranja u željenim srpskim klubovima dolazio je obilaznim putem. Iz inostranstva nosi samo lepe uspomene, a karijeru želi da završi u rodnom gradu. Bio je član generacije Partizana koja je osvojila poslednju „duplu krunu”, ove godine je postao punoletan kad su u pitanju mečevi u seniorskim timovima.

Reč je o kapitenu i najiskusnijem igraču Radničkog, Saši Marjanoviću. Mlađim kolegama nesebično pomaže, oni rado slušaju njegove savete.

- Gledaju me kao igrača sa velikim iskustvom, nekog ko je igrao u velikim klubovima, osvajao trofeje. Zato imaju respekta i poštovanja. Dobro se slažemo, radimo maksimalno, uslovi za trening su dobri. Bitno je da smo zdravi i da pripreme idu svojim tokom. Poštujemo sve što šef kaže, gledamo da realizujemo sve njegove zamisli.

Šta se promenilo u fudbalu od 2005. godine kad ste debitovali u Čukaričkom? 

- Vremena se ubrzano menjaju, pa i fudbal. Način igre, taktika, zahtevi u igri i mi hvatamo korak s vremenom. Jeste da je ponekad teško, ali fudbal volim i onda sve ostalo guram u drugi plan. Ljubav prema fudbalu nije presahla, naprotiv, i dalje se kao na početku karijere radujem svakom treningu. Samo da ostane ovako, zdravlje dobro služi i biće dobro.

Do prvog tima Radničkog ste došli zaobilaznim putem?

- Kao i u Partizan, iz Železničara. Onda u Čukarički, pa u Jagodinu, zatim u Šerif i na kraju u Radnički.

Kakve vas uspomene vezuju za Šerif?

- Moldavija je slabo razvijena zemlja, ali je Šerif uvek imao dobre uslove sa dva glavna i osam pomoćnih trena, bazenom, zatvorenim terenom, teretanom. To je bilo 2012. godine, mogu da zamislim kako je sada. Osvojili smo tri trofeja, vidim da Šerifu i dalje ide dobro. 

Kako je onda izgledao povratak u Superligu?

- Srpska liga je jača od moldavske, a Radnički je imao kvalitetan tim, dobru igru. Tako da smo na kraju bili šesti.

Posle Radničkog, s Partizanom ste osvojili dva trofeja.

- Moja generacija je poslednja s duplom krunom. Interesantno, otišao sam u Partizan 2005. godine, nisam hteo da igram u Teleoptiku i promenio sam klub. Nakon 11 godina sam ostvario želju, vratio u Humsku i u tom periodu doživeo mnogo lepih uspomena.

Igrali ste i za Aktobe. Kakva je kazahstanska liga?

- Slična našoj, a nekada je tamošnji fudbal bio u mnogo boljoj finansijskoj situaciji. Aktobe je najtrofejniji klub, a šta sam sve doživeo od navijača ne bih mogao da opišem. Stadioni su uvek puni, utakmica kao praznik i porodično se ide na stadion. Ljudi su prilazili na ulici, u restoranu sa željom da se fotografišu. Nisu dozvoljavali da platim taksi, račun u restoranu i u kafiću... Ma, porodično smo uživali.

Usledio je odlazak na Kipar, pa povratak u Srbiju.

- Kipar je bila želja porodice, jer je lepa zemlja za život. Što se Napretka tiče, prva sezona je bila turbulentna. A, druga bolja. Bilo je mnogo igrača iz Niša. Golman Vasiljević, Tomić, Đuričković, Marinković, Dabić i Mrkić. Dao sam druge sezone i lepe golove, za pamćenje.

Na kraju ste se opet vratili na Čair.

- Radnički me je zvao po isteku ugovora u Kruševcu. Pravio se tim za Evropu, a onda se desilo šta jeste. Sve je to sport, na kraju smo pokazali da vredimo i da je Radnički veliki klub.

Kakvi su planovi?

- Nemam ambiciju da nosim dres drugog kluba. Imam ugovor i ove godine, daće bog da budem zdrav, dam pun doprinos uspesima kluba. A, posle ćemo videti. Nije stopostotna odluka, ali mislim da ću posle ove sezone da završim karijeru. Ne bih više da se selim, decu ispisujem iz škole i da menjaju društvo – zaključio je Marjanović.