Недавно сте на страницама Журнала, могли да прочитате о најпознатијим нашим кошаркашима који су бранили боје оба вечита ривала. Наравно да је било и тренера који су седели на клупама два наша најпознатија клуба. Почевши од најпознатијег, Патријарха наше кошарке, Александра Николића који је од 1959. до 1961. тренирао Партизан, а од 1974. до 1976. Црвену звезду. Занимљиво да је он и као играч прво наступао за црно-беле 1946. И 1947. након чега је прешао у комшилук.
И његов наследник у репрезентацији Југославије, освајач прве златне медаље за СФРЈ на Светском шампионату у Љубљани 1970. и јединог олимпијског злата 1980. у Москви, Ранко Жеравица водио је и црно-беле и црвено-беле. Сматра се оцем модерног Партизана, јер је почетком седамдесетих по цену испадања у Другу лигу (1971-1974) извршио смену генерација и довођењем Дражена Далипагића и Драгана Кићановића катапултирао црно-беле у клупски врх велике Југославије. Вратио се у Партизан после тренирања Барселоне и задржао од 1976. до 1978, а трећи пут био је на кормилу 1996/1997. У међувремену је Црвену звезду осамдесетих позиционирао као један од најбољих клубова најјаче лиге Старог континента (1980-1986). На Мали Калемегдан се вратио да буде саветник али је неколико утакмица морао са клупе да води сениорски тим у сезони 1997/1998.
И велики Мокано, једно од највећих имена југословенског и европског баскета Зоран Славнић не само да је облачио дресове и Звезде и Партизана, него је и седео на клупама најљућих ривала. Прво Партизана, сезона 1984/1985, а онда и Црвене звезде 1988-1991, да би се у табор клуба по чијем имену је и сину дао име вратио и 1994-1995.
И Душко Вујошевић који је у 21. веку израстао у једног од синонима клуба чија адреса је у Хумској, био је у Партизану у два наврата (1986-1989 и 1990-1991), да би у сезони 1991/1992 водио црвено-беле до финала плеј-офа са Парним ваљком чији командант је био Желимир Обрадовић, његов бивши ученик.
На клупи најљућих ривала у Србији седео је и Борислав Џаковић. Дошао је у Партизан у тренутку смене генерација 1982-1984, још једном био на столици шефа струке 1994-1995, да би потом од 1996 прешао у Црвену звезду и имао различите улоге, од првог тренера, саветника, помоћника... у Црвеној звезди.
Још један човек водио је и Партизан и Црвену звезду. Владислав Лале Лучић, одрастао на Малом Калемегдану шансу је прво добио у Партизану, 1986. након што је веома успешно водио девојке овог клуба (1980-1986), да би са Црвеном звездом 1993. и 1994. после више од две деније вратио шампионску титулу црвено-белима. Вратио се у Црвену звезду после вођења репрезентације Немачке у сезони 1996-1997, а 1999. је опет био на месту шефа струке Партизана. Опростио се од тренерског посла са дамама Звезде 2005. Дакле, тренирао је и женске и мушке погоне оба клуба.
Мирослав Николић стигао је после изгубљеног финала плеј-офа са БФЦ Беочином у сезони 1995/96 и вођства 2:0 у тим који га је победио, Партизан, две године касније довео је црно-беле на праг Ф4 Евролиге, али је екипу у Барселону одвео Милован Богојевић. Још једном је дошао међу црно-беле 2017, а у међувремену водио је и Црвену звезду 2002.
Сваки од ових стручњака има своје место у историји српске, југословенске и европске кошарке. И да нису водили вечите ривале оставили су траг у тренерском послу, Александар Николић, Жеравица и Славнић стигли су и до Куће славних. Били су тренери у суштинском смислу те речи, учитељи са чијим ангажманом су се подизале све клупске структуре.
Тако их љубитељи спорта и кошарке и - памте. Не као тренере Партизана или Црвене звезде већ по томе што су као шефови стручних погона осмишљавали формирање играча и тимова, поједини су били и својеврсни мисионари у изградњи нових модела игре. Били су радо дочекивани и у комшилуку јер су иза њих стајала дела. Иза неких истинска слава, реноме светских стручњака, аутентичних звезди, које би свако нормалан пожелео у својој средини, на свом делу тврђаве на Малом Калемегдану.
Двадесет и први век, или трећи миленијум донео је много технолошког напретка, али готово ништа у унапређењу односа међу људима. Као да се и потенцира оно лоше међу њима, ривалитет који излази из граница фер плеја. Противник је за навијаче готово непријатељ, а онај који промени клупске боје – сматра се издајником.
Некада није било тако, и навијачи су били срећни што на клупу вољеног тима долази тренер са знањем и – харизмом. За кога он навија – никога није било брига. Ако би их и питали тренери би вероватно одговарали...Само једну љубав имам...Кошарку.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
