SAMO JEDNU LjUBAV IMAM: U bogatoj istoriji večitih rivala neka od najvećih trenerskih imena sedela su na klupama i Crvene zvezde i Partizana

Nedavno ste na stranicama Žurnala, mogli da pročitate o najpoznatijim našim košarkašima koji su branili boje oba večita rivala. Naravno da je bilo i trenera koji su sedeli na klupama dva naša najpoznatija kluba. Počevši od najpoznatijeg, Patrijarha naše košarke, Aleksandra Nikolića koji je od 1959. do 1961. trenirao Partizan, a od 1974. do 1976. Crvenu zvezdu. Zanimljivo da je on i kao igrač prvo nastupao za crno-bele 1946. I 1947. nakon čega je prešao u komšiluk.

I njegov naslednik u reprezentaciji Jugoslavije, osvajač prve zlatne medalje za SFRJ na Svetskom šampionatu u Ljubljani 1970. i jedinog olimpijskog zlata 1980. u Moskvi, Ranko Žeravica vodio je i crno-bele i crveno-bele. Smatra se ocem modernog Partizana, jer je početkom sedamdesetih po cenu ispadanja u Drugu ligu (1971-1974) izvršio smenu generacija i dovođenjem Dražena Dalipagića i Dragana Kićanovića katapultirao crno-bele u klupski vrh velike Jugoslavije. Vratio se u Partizan posle treniranja Barselone i zadržao od 1976. do 1978, a treći put bio je na kormilu 1996/1997. U međuvremenu je Crvenu zvezdu osamdesetih pozicionirao kao jedan od najboljih klubova najjače lige Starog kontinenta (1980-1986). Na Mali Kalemegdan se vratio da bude savetnik ali je nekoliko utakmica morao sa klupe da vodi seniorski tim u sezoni 1997/1998.

I veliki Mokano, jedno od najvećih imena jugoslovenskog i evropskog basketa Zoran Slavnić ne samo da je oblačio dresove i Zvezde i Partizana, nego je i sedeo na klupama najljućih rivala. Prvo Partizana, sezona 1984/1985, a onda i Crvene zvezde 1988-1991, da bi se u tabor kluba po čijem imenu je i sinu dao ime vratio i 1994-1995.

I Duško Vujošević koji je u 21. veku izrastao u jednog od sinonima kluba čija adresa je u Humskoj, bio je u Partizanu u dva navrata (1986-1989 i 1990-1991), da bi u sezoni 1991/1992 vodio crveno-bele do finala plej-ofa sa Parnim valjkom čiji komandant je bio Želimir Obradović, njegov bivši učenik.

Na klupi najljućih rivala u Srbiji sedeo je i Borislav Džaković. Došao je u Partizan u trenutku smene generacija 1982-1984, još jednom bio na stolici šefa struke 1994-1995, da bi potom od 1996 prešao u Crvenu zvezdu i imao različite uloge, od prvog trenera, savetnika, pomoćnika... u Crvenoj zvezdi.

Još jedan čovek vodio je i Partizan i Crvenu zvezdu. Vladislav Lale Lučić, odrastao na Malom Kalemegdanu šansu je prvo dobio u Partizanu, 1986. nakon što je veoma uspešno vodio devojke ovog kluba (1980-1986), da bi sa Crvenom zvezdom 1993. i 1994. posle više od dve denije vratio šampionsku titulu crveno-belima. Vratio se u Crvenu zvezdu posle vođenja reprezentacije Nemačke u sezoni 1996-1997, a 1999. je opet bio na mestu šefa struke Partizana. Oprostio se od trenerskog posla sa damama Zvezde 2005. Dakle, trenirao je i ženske i muške pogone oba kluba.

Miroslav Nikolić stigao je posle izgubljenog finala plej-ofa sa BFC Beočinom u sezoni 1995/96 i vođstva 2:0 u tim koji ga je pobedio, Partizan, dve godine kasnije doveo je crno-bele na prag F4 Evrolige, ali je ekipu u Barselonu odveo Milovan Bogojević. Još jednom je došao među crno-bele 2017, a u međuvremenu vodio je i Crvenu zvezdu 2002.

Svaki od ovih stručnjaka ima svoje mesto u istoriji srpske, jugoslovenske i evropske košarke. I da nisu vodili večite rivale ostavili su trag u trenerskom poslu, Aleksandar Nikolić, Žeravica i Slavnić stigli su i do Kuće slavnih. Bili su treneri u suštinskom smislu te reči, učitelji sa čijim angažmanom su se podizale sve klupske strukture.

Tako ih ljubitelji sporta i košarke i - pamte. Ne kao trenere Partizana ili Crvene zvezde već po tome što su kao šefovi stručnih pogona osmišljavali formiranje igrača i timova, pojedini su bili i svojevrsni misionari u izgradnji novih modela igre. Bili su rado dočekivani i u komšiluku jer su iza njih stajala dela. Iza nekih istinska slava, renome svetskih stručnjaka, autentičnih zvezdi, koje bi svako normalan poželeo u svojoj sredini, na svom delu tvrđave na Malom Kalemegdanu.

Dvadeset i prvi vek, ili treći milenijum doneo je mnogo tehnološkog napretka, ali gotovo ništa u unapređenju odnosa među ljudima. Kao da se i potencira ono loše među njima, rivalitet koji izlazi iz granica fer pleja. Protivnik je za navijače gotovo neprijatelj, a onaj koji promeni klupske boje – smatra se izdajnikom.

Nekada nije bilo tako, i navijači su bili srećni što na klupu voljenog tima dolazi trener sa znanjem i – harizmom. Za koga on navija – nikoga nije bilo briga. Ako bi ih i pitali treneri bi verovatno odgovarali...Samo jednu ljubav imam...Košarku.