Ко чека, тај и дочека! Тако су дошли и њених пет минута. Прошла је пут преко трња до звезда, одушевила нацију, па и свет. Она зна како је бити у врху, јер, била је једна од пет најбољих јуниорки на свету. Зна како је победити саму себе, па и некадашњу “број 1” и то на гренд слему. После великог успеха у Лондону, где је дошла до трећег кола, Наталија Стевановић на кратко је свратила у родни Ниш.
- Остали смо два дана дуже у Лондону, да се опустимо, средимо, да се слегну емоције. Знала сам да су овде сви били еуфорични и то је лепо. Наш спорт је такав, нема много времена ни за радовање, ни за туговање, јер већ од понедељка почиње нови турнир. Да будем искрена, једва чекам да се вратим у рутину са тренинзима и турнирима - започиње разговор Наталија Стевановић.
Свет је упознао Србију кроз Новака Ђоковића, а сада је видео како изгледа када проради врела јужњачка крв. Осећај након свега је, како истиче ова, на први поглед сасвим обична девојка из комшилука, тешко описати речима.
- Увек ме прође нека језа када помислим на турнир, леп је осећај. За то сви ми радимо цео живот. Нисам мислила да ћу после операције поново да играм толико добро и будем у самом врху српског тениса, па и да играм на великим на теренима, као што је сада Вимблдон. Ипак, успела сам да се вратим на најбољи начин.
Да је неко пре почетка понудио овакав сценарио, оберучке би прихватила и то није само још једна обична фраза.
- Причали смо баш о томе пре турнира. Да је неко понудио и прво коло, потписали бих, то је велика ствар, јер сам дебитанткиња. Када сам прошле године дошла до трећег кола квалификација и изгубила, сви су рекли да је то успех. Ми смо искрено ишли на треће коло главног жреба, тада се није дало, сада јесте.
До главног жреба дошла је кроз квалификације, а онда савладала некада прву играчицу света Каролину Плишкову. Изјавом да је баш њу и прижељкивала, запалила је тениски свет.
- Она је висока тенисерка, знали смо да јој мој стил игре неће одговарати, са друге стране вицешампионка је турнира и то је најбољи начин за улазак на велика врата у тај свет. Тако је и било.
Судијска грешка и киша спасили Квитову
Дуел трећег кола, био је сам по себи специфичан, киша је прекинула српску играчицу када је била у налету и могла да угрози двоструку освајачицу Петру Квитову.
- Квитова је лакше од осталих нашла одговор на моју игру, искусна је, паметна и то смо очекивали. Исто тако сваком играчу који направи грешку на мој слајс “скрати се рука”. Чекали смо тај моменат, да јој се “скрати рука”, макар у једном гему и да уграбим ту прилику. Ухватила сам моменат, то је било оно од 4:2, на 4:5, почела је да греши, али нас је онда омела киша и одузела ми прилику за повратак.
Поткрала се и судијска грешка, која ју је избацила из такта.
- Реч је о искусној судији и одлука је донета на основу тога ко је био са друге стране. Она је знала да би се много теже изборила са Квитовом да је дигла глас, него са мном. Била сам свесна да неће променити одлуку, помирила се са тим. Из мог угла то је био ас.
Велика еуфорија владала је у Србији. Ниш је био на ногама - очекивано, а Натини мечеви чекани су с нестрпљењем. Веровали или не, иако километрима далеко, позитивна енергија, редовно је стизала до Лондона.
- Са свих страна су долазиле честитке, чак и од људи које сам заборавила и за које не бих рекла да би честитали. У шали кажем: где сте били кад сам била нико? И њима сам са задовољством одговорила, верујем да им је драго. Кад чујем да сви кажу Ната и Ноле, па нас ставе заједно у реченицу, то је нестварно. Људи ми прилазе - честитају, дају подршку и лепо је. Само им поручујем да не забораве да нам је подршка потребна и када иде, и када не иде - говори Наталија уз осмех који ретко када скида с лица.
Да се у њеној каријери све некако врти око Вимблдона, потврђује и чињеница да је пред онај прошлогодишњи умало постала пензионерка.
- Имала сам 2019. године најбољи пласман у каријери - била 160, после тога је дошла корона, онда сам добила богиње, па упалу плућа,” враћала сам се” шест месеци. Играла сам добро, али ме резултати нису пратили. Рекла сам супругу да бих играла још, али је новац некако испарио. У том моменту се нисмо обезбедили, имали смо дугове, нисмо имали свој стан. Решили смо да сачекамо траву, па да после видимо шта и како. И заиста је све кренуло на боље после траве, самопоуздање је расло, дошао је и новац и онда смо са више елана наставили даље.
Рекла сам лекарима: сеците ме, вратићу се за шест месеци
„Преко трња до звезда“, ова латинска пословица као да је писана за Нишлијку, која је и поред великих малера успела да се врати – јача него икада.
- Имала сам срећу да су ми 2015. године на време открили ехинококну цисту на јетри, која је много опасна и може да доведе до кобног исхода по човека, ако се не открије на време. Оперисана сам у Нишу, било је питање да ли да се покуша лековима или реши “захватом”. Рекла сам: сеците ме и за шест месеци се враћам на терен. Ипак, у том периоду једва сам устајала из кревета. Пола стомака било ми је исечено, 25 сантиметара - ожиљак, све је то тражило опоравак. Требало је времена, али сам стала на ноге.
Није било лако у тим моментима, али се упорна Нишлијка вратила, а онда су је покосили ковид и богиње.
- Таман смо ухватили залет. Заправо, Никола и ја смо 2016. године потписали четворогодишњи план, шта је циљ за олимпијски циклус. Потписао је УС опен квалификације 2019. године. Мени је то деловало као сан… Где после операције могу то? А онда се обистинило. После је дошао ковид, затим сам добила богиње и десет дана лежала на ВМА, али изборили смо се и са тим. Одустајање није опција.
Мотива је било на претек, није лако борити се са свим недаћама, али и са самом собом.
- Када око себе имаш људе који толико верују у твој успех и позитивно ти причају, унутрашња борба је лакша. Онда је онај, можда лош, унутрашњи глас који ти прича да не можеш више, да си уморан, све тиши и тиши. Јачи је онај који долази од неког анђела који ти говори да можеш све и да издржиш.
Сам повратак није био нимало лак.
- У Нишу за мене тениса више није било, отишла сам у Београд, боравила сама неколико месеци. Све док се Никола није одлучио да крене са мном. Много сам се мучила, била је зима, рана је била свежа, осећала сам болове стално, али, имала сам луду жељу. Нисам смела да кажем родитељима, јер би ме натерали да оставим рекет и вратим се кући. Жеља је била толико велика да се вратим, да сам после операције играла 20 мечева, за три недеље, и сингл и дубл. Није ме сада срамота да кажем да сам у пар наврата звала физиотерапеута да ми донесе пудер, да ставим између ногу. Била сам 7-8 килограма тежа него што треба. Сам бог ме је сачувао да се не повредим у тој раној фази после операције.
После свега, када неко крене да броји зарађени новац, занемарујући све што је уложено, то зна да остави горак укус у устима.
- Тешка су тема финансије. Нама је циљ да прво решимо задужења из прошлости. Били смо у дуговима, нема на која врата Никола није закуцао да затражи подршку. Као играч не бих смела да се бавим финансијама и дуговима, јер би ме то одвојило од терена. Можда би дошле и лоше мисли, па се онда то одрази на резултат. Трудила сам се да будем “глупа” и бројим само бодове, радим оно што најбоље знам са пуно љубави. На крају када свако зна своја задужења, дође и успех.
После серије турнира на трави, следе они на тврдој подлози, где се српска играчица подједнако добро сналази.
- Ја само знам да ћу дати свој максимум. Морамо сви да будемо свесни да свака каријера има успоне и падове. Само се надам да ће успони бити већи, а падови умеренији. Почињемо са тврдом подлогом, идем у Варшаву, затим следе турнири у Америци и Канади. Волим да играм на бетону, али је трава фаворит.
О престанку каријере, Наталија тек сада не размишља, јер најбоље тек следи.
- Све време понављам да је ово први од пет минута. Наравно, живот је непредвидив и ја сам спремна на све. Да не буде онако како сам очекивала, па и да буде много више од тога. Најважније је да ми имамо једно друго, да негујемо породицу, да имамо здравље, срећу, подршку пријатеља, а онда ће све доћи – закључује Наталија ексклузивну исповест за Спортски журнал.
ИГРАЊЕ ЗА РЕПРЕЗЕНТАЦИЈУ ЧАСТ
Богату биографију употпунила је и играњем за репрезентацију Србије.
- Велика је част бити део националног тима. Следи нам меч у Краљеву, добили смо прилику да играмо пред домаћом публиком, надам се да ће бити пуно. Играмо веома важан меч за Светску групу. Нажалост изгубили смо у Мексику, ја сам ето дебитовала са 28 година и била сам нервозна што се видело, али сам дала све од себе. Било је лепо искуство. Надам се да ће бити боље у Србији.
БРИТАНЦИ НАКЛОЊЕНИ
Фантастичним партијама успела је да купи и срца, суздржане, па и помало хладе британске публике.
- Са терена, где су трибине биле пуне, испраћена сам овацијама. То је таква публика, ако им се “на прву” свидиш, то је то. Воле играче који се боре, када виде да остављаш срце на терену купио си их. Мислила сам да ћу им ја због вриска, бити одбојна, али нисам. Искрено, то морам да нагласим, на тв звучим много гласније, због микрофона, тиша сам уживо.
УКУС ТРАВЕ ОДЛИЧАН
Попут најбољег српског и светског тенисера Новака Ђоковића, ни Стевановићева, није одолела вимблдонској трави.
- Укус траве је заиста одличан. Јесте Ноле инспирација, али некако, не можете да копирате некога, ако заиста не видите сврху и не осетите потребу да то урадите. Џабе ти радиш нешто ако не верујеш да ће и то донети добро. Исто сам радила и прошле године, али није било запажено, јер сам била дискретна. Понављала сам исто прво, друго коло, е када сам прошла у треће коло рекла сам нећу да плачем, да не испадне да нисам веровала, али ћу зато ту траву слатко да поједем.
КРИСТАЛНИ СУСРЕТ СА НОВАКОМ ЂОКОВИЋЕМ
Након пораза од Петре Квитове, уследио је и сусрет са Ђоковићем, који јој је током турнира несебично пружио подршку. Не крије Наталија да су осећања била помешана, па се поткрала и која суза.
- Са Нолетом смо се мимоилазили у комплексу. Онда се појавио у моменту када су ми били најпотребнији загрљај и нека лепа реч, после те елиминације. Криво ми је само што сам себи баш у том тренутку допустила да пустим коју сузу. Није то била туга, већ неко емотивно пражњење. Очи пуне суза, кратак загрљај, извинила сам му се због мог стања и напоменула да ово није негативна енергија, јер знам да води доста рачуна о томе. Нисам желела да га растужим.
СПОРТСКИ БРАК
Руку под руку, Наталија годинама корача са дугогодишњим партнером, а онда и супругом, некада чланом свих млађих ватерполо селекција Србије Николом Стевановићем. И ту се крије одговор где је нестало оно Костић. Никола је због ње напустио ватерполо, па постао тренер, физиотерапеут, психијатар.
- Не знам како сам успела да га наговорим да он сам са 22-23 године, каже збогом својој каријери и окрене се мојој. Знао је он доста о тенису, али далеко више о ватерполу. Требало је тада и да каже родитељима да ће сву своју уштеђевину уложити у девојку, која се после операције враћа да ето мало игра тенис. Рекао ми је касније да је у мојим очима видео жар и страст и да није желео да ме пусти да кроз све идем сама. Договор је био да он направи малу паузу и да видимо да ли ће ићи, да одемо на два турнира, па да одлучимо. Отишли смо на два турнира, освојили, на трећем смо дошли до полуфинала. Остало је историја.
Однос са тренером стриктно је послован.
- Никола је веома строг, али играч мора безгранично да поштује тренера, како би однос имао смисла. Ово са нама, за сада, има смисла, радимо осам година и добро нам иде. Држимо се правила, онога тренутка када будемо видели да се приватно и пословно мешају, знаћемо да је време да се нешто мења, како не би нарушили приватан живот.
НИКОЛА СТЕВАНОВИЋ: БИО САМ МЛАД И ЛУД КАД САМ ПОСТАО ТРЕНЕР
О највећој подршци Николи, Наталија често прича, док сам тренер и супруг не воли много да се експонира. Ипак, радо се сећа првих тренерских корака.
- Иако сам помно пратио тенис и док сам се бавио ватерполом, мислим да ни сам нисам био свестан те одговорности која ме је чекала. Једно је бити играч, а сасвим друго тренер и то у другом спорту. Слободно могу да кажем да сам био млад и луд када сам се упустио у тренерске воде. Ипак, имао сам осећај да уколико испратим Натину страст и жељу за продором у овом спорту, ништа није немогуће. Сматрам да је јако битно знати свог играча како би се рекло “у душу”, јер дозирати тренинге и темпирати форму, је велика одговорност. Захвалан сам Нати на поверењу од почетка, јер смо једно од другог учили и гурали напред. Трудимо се да однос играч и тренер буде једнак како на тренингу, тако и на турнирима и тренутно је све то добро избалансирано са приватним животом - каже Никола Стевановић.
ТЕНИС ПОРОДИЧНА ТРАДИЦИЈА
Љубав према тенису наследила је од оца који се и сам некада бавио овим спортом.
- Тата никада није био строг. Ја сам била та која га је терала да радимо више и више. То је добро, јер нисам осећала притисак да морам нешто, то ме је и одржало, што сам била жељна и гризла. Да је било обрнуто можда не бих успела. Мене су до десете године пустили да се играм и мислим да је то рецепт за успех, не треба децу оптерећивати неким морањем.
После неколико година породични однос превагнуо је наспрам тениса, па је дошло до промене тренера.
- Искрено, ја бирам да ми он остане тата, да не буде тренер. Некако се лакше изгуби та веза отац-кћерка, него отац-играчица. Морамо да негујемо породични однос. Мада признајем да му није било лако да прихвати Николу као тренера, али, изборио се са тим.
РАД СА МЛАДИМА ИСПУЊАВА
Породица Костић у Нишу има свој тениски клуб. Деца тренирају под руководећом палицом некадашњег тенисера Ђорђа Костића, коме се у раду некада придружи кћерка.
- Радила сам после операције са клинцима, осећај је феноменалан. Никола и ја желимо да покренемо своју академију, која се не би бавила само тенисом. Него да имамо мини спортски центар, где ће људи моћи да се рекреирају, а да се деци јави нека жеља за бављење професионалним спортом.
Колико год у неким ситуацијама новац био небитан, за нешто је пресудан. Скромна Нишлијка не машта о авионима и камионима, већ да добије прилику да бар једну девојчицу проведе кроз живот професионалног играча.
- Као најбоље рангирана јуниорка, тада са 16 година позвана сам у ФЕД Куп тим, не могу да опишем колико је то за мене била велика школа. Сада могу да замислим како би било некој 12-годишњакињи када би могла да буде на неком великом турниру. Волела бих да имам ту могућност да о свом трошку, на два-три дана, поведем неко дете са мном на неки велики турнир. Да види и осети све те позитивне вибрације.
СВЕ ПОЧЕЛО У ПРОКУПЉУ 2009.
Почеци ове позитивне, борбене, упорне, а онда и скромне, пријатне младе даме везани су за турнир у Прокупљу где је 2009. одиграла први сениорски турнир, а онда две године касније освојила и прву титулу.
- Те 2011. године сам, уместо на јуниорском Вимблдону, где сам могла да будем носилац, завршила на сениорском турниру у Прокупљу. Освојила сам турнир, налет је био леп, али је притисак јавности био огроман. Нисам имала људе око себе који су могли да ме спреме за терет који носи профи тенис. Ја сам 2014. била под толиким притиском, да сам пожелела да бар мало не играм тенис. Исте године сам сазнала да имам цисту, зато кажем пазите шта желите, јер мени се то обило о главу.
НАДАЛИЈА КОЈА ИПАК ВОЛИ ЂОКОВИЋА
Ник нејм - Надалија на друштвеној мрежи Инстаграм наговештава име идола.
- Од малена ми је Надал био први идол. Због борбености, како је трчао, скакао, још је леворук... Ја сам цео живот желела да будем леворука, али сам деснорука. Ту је и Серена Вилијамс. Ипак највећи идол је Ноле, јер је најбољи, наш и ишли смо истим путем до циља. Ник нејм је остао из млађих дана.
УМЕСТО РЕКЕТА, ВАРЈАЧА!
Када није на терену Наталија воли време да проводи у кухињи, спремајући пре свега домаћу храну.
- Волим да кувам. Много. То ми је један од хобија. Спремам наша јела, правим пуњене паприке, пасуљ, јер нам недостаје наша кухиња. Када смо у Португалији, где проводимо много времена, спремам рибу, морске плодове, имају и добро месо. Волим и да скијам, али не смем, не иде са тенисом под руку.
ЗАЛУТАЛИ У БАНГКОКУ
Анегдота са путовања и турнира има много, а једна од њих десила се на Тајланду.
- Пре четири године, Никола и ја смо у Бангкоку оставили тениску торбу на аутобуској станици у делу за чување ствари и отишли да продужимо пасош. Када смо све завршили уђемо у такси, кажемо: “аутобуска станица”, он пита која? Одговарамо највећа у том делу града. Када је возач рекао да их има четири, одсечно смо рекли да је реч о оној поред које пролази велики мост. Када је рекао да поред сваке има велики мост били смо у проблему. На све то на Тајланду нико не говори енглески, На крају се појавила једна цура, која нас је разумела и објаснила момку на информацијама шта тражимо. Када је видео кључ од ормарића, рекао је да његова цура ради на тој станици и чека путника који су заборавили тениску торбу.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
