Ko čeka, taj i dočeka! Tako su došli i njenih pet minuta. Prošla je put preko trnja do zvezda, oduševila naciju, pa i svet. Ona zna kako je biti u vrhu, jer, bila je jedna od pet najboljih juniorki na svetu. Zna kako je pobediti samu sebe, pa i nekadašnju “broj 1” i to na grend slemu. Posle velikog uspeha u Londonu, gde je došla do trećeg kola, Natalija Stevanović na kratko je svratila u rodni Niš.
- Ostali smo dva dana duže u Londonu, da se opustimo, sredimo, da se slegnu emocije. Znala sam da su ovde svi bili euforični i to je lepo. Naš sport je takav, nema mnogo vremena ni za radovanje, ni za tugovanje, jer već od ponedeljka počinje novi turnir. Da budem iskrena, jedva čekam da se vratim u rutinu sa treninzima i turnirima - započinje razgovor Natalija Stevanović.
Svet je upoznao Srbiju kroz Novaka Đokovića, a sada je video kako izgleda kada proradi vrela južnjačka krv. Osećaj nakon svega je, kako ističe ova, na prvi pogled sasvim obična devojka iz komšiluka, teško opisati rečima.
- Uvek me prođe neka jeza kada pomislim na turnir, lep je osećaj. Za to svi mi radimo ceo život. Nisam mislila da ću posle operacije ponovo da igram toliko dobro i budem u samom vrhu srpskog tenisa, pa i da igram na velikim na terenima, kao što je sada Vimbldon. Ipak, uspela sam da se vratim na najbolji način.
Da je neko pre početka ponudio ovakav scenario, oberučke bi prihvatila i to nije samo još jedna obična fraza.
- Pričali smo baš o tome pre turnira. Da je neko ponudio i prvo kolo, potpisali bih, to je velika stvar, jer sam debitantkinja. Kada sam prošle godine došla do trećeg kola kvalifikacija i izgubila, svi su rekli da je to uspeh. Mi smo iskreno išli na treće kolo glavnog žreba, tada se nije dalo, sada jeste.
Do glavnog žreba došla je kroz kvalifikacije, a onda savladala nekada prvu igračicu sveta Karolinu Pliškovu. Izjavom da je baš nju i priželjkivala, zapalila je teniski svet.
- Ona je visoka teniserka, znali smo da joj moj stil igre neće odgovarati, sa druge strane vicešampionka je turnira i to je najbolji način za ulazak na velika vrata u taj svet. Tako je i bilo.
Sudijska greška i kiša spasili Kvitovu
Duel trećeg kola, bio je sam po sebi specifičan, kiša je prekinula srpsku igračicu kada je bila u naletu i mogla da ugrozi dvostruku osvajačicu Petru Kvitovu.
- Kvitova je lakše od ostalih našla odgovor na moju igru, iskusna je, pametna i to smo očekivali. Isto tako svakom igraču koji napravi grešku na moj slajs “skrati se ruka”. Čekali smo taj momenat, da joj se “skrati ruka”, makar u jednom gemu i da ugrabim tu priliku. Uhvatila sam momenat, to je bilo ono od 4:2, na 4:5, počela je da greši, ali nas je onda omela kiša i oduzela mi priliku za povratak.
Potkrala se i sudijska greška, koja ju je izbacila iz takta.
- Reč je o iskusnoj sudiji i odluka je doneta na osnovu toga ko je bio sa druge strane. Ona je znala da bi se mnogo teže izborila sa Kvitovom da je digla glas, nego sa mnom. Bila sam svesna da neće promeniti odluku, pomirila se sa tim. Iz mog ugla to je bio as.
Velika euforija vladala je u Srbiji. Niš je bio na nogama - očekivano, a Natini mečevi čekani su s nestrpljenjem. Verovali ili ne, iako kilometrima daleko, pozitivna energija, redovno je stizala do Londona.
- Sa svih strana su dolazile čestitke, čak i od ljudi koje sam zaboravila i za koje ne bih rekla da bi čestitali. U šali kažem: gde ste bili kad sam bila niko? I njima sam sa zadovoljstvom odgovorila, verujem da im je drago. Kad čujem da svi kažu Nata i Nole, pa nas stave zajedno u rečenicu, to je nestvarno. Ljudi mi prilaze - čestitaju, daju podršku i lepo je. Samo im poručujem da ne zaborave da nam je podrška potrebna i kada ide, i kada ne ide - govori Natalija uz osmeh koji retko kada skida s lica.
Da se u njenoj karijeri sve nekako vrti oko Vimbldona, potvrđuje i činjenica da je pred onaj prošlogodišnji umalo postala penzionerka.
- Imala sam 2019. godine najbolji plasman u karijeri - bila 160, posle toga je došla korona, onda sam dobila boginje, pa upalu pluća,” vraćala sam se” šest meseci. Igrala sam dobro, ali me rezultati nisu pratili. Rekla sam suprugu da bih igrala još, ali je novac nekako ispario. U tom momentu se nismo obezbedili, imali smo dugove, nismo imali svoj stan. Rešili smo da sačekamo travu, pa da posle vidimo šta i kako. I zaista je sve krenulo na bolje posle trave, samopouzdanje je raslo, došao je i novac i onda smo sa više elana nastavili dalje.
Rekla sam lekarima: secite me, vratiću se za šest meseci
„Preko trnja do zvezda“, ova latinska poslovica kao da je pisana za Nišlijku, koja je i pored velikih malera uspela da se vrati – jača nego ikada.
- Imala sam sreću da su mi 2015. godine na vreme otkrili ehinokoknu cistu na jetri, koja je mnogo opasna i može da dovede do kobnog ishoda po čoveka, ako se ne otkrije na vreme. Operisana sam u Nišu, bilo je pitanje da li da se pokuša lekovima ili reši “zahvatom”. Rekla sam: secite me i za šest meseci se vraćam na teren. Ipak, u tom periodu jedva sam ustajala iz kreveta. Pola stomaka bilo mi je isečeno, 25 santimetara - ožiljak, sve je to tražilo oporavak. Trebalo je vremena, ali sam stala na noge.
Nije bilo lako u tim momentima, ali se uporna Nišlijka vratila, a onda su je pokosili kovid i boginje.
- Taman smo uhvatili zalet. Zapravo, Nikola i ja smo 2016. godine potpisali četvorogodišnji plan, šta je cilj za olimpijski ciklus. Potpisao je US open kvalifikacije 2019. godine. Meni je to delovalo kao san… Gde posle operacije mogu to? A onda se obistinilo. Posle je došao kovid, zatim sam dobila boginje i deset dana ležala na VMA, ali izborili smo se i sa tim. Odustajanje nije opcija.
Motiva je bilo na pretek, nije lako boriti se sa svim nedaćama, ali i sa samom sobom.
- Kada oko sebe imaš ljude koji toliko veruju u tvoj uspeh i pozitivno ti pričaju, unutrašnja borba je lakša. Onda je onaj, možda loš, unutrašnji glas koji ti priča da ne možeš više, da si umoran, sve tiši i tiši. Jači je onaj koji dolazi od nekog anđela koji ti govori da možeš sve i da izdržiš.
Sam povratak nije bio nimalo lak.
- U Nišu za mene tenisa više nije bilo, otišla sam u Beograd, boravila sama nekoliko meseci. Sve dok se Nikola nije odlučio da krene sa mnom. Mnogo sam se mučila, bila je zima, rana je bila sveža, osećala sam bolove stalno, ali, imala sam ludu želju. Nisam smela da kažem roditeljima, jer bi me naterali da ostavim reket i vratim se kući. Želja je bila toliko velika da se vratim, da sam posle operacije igrala 20 mečeva, za tri nedelje, i singl i dubl. Nije me sada sramota da kažem da sam u par navrata zvala fizioterapeuta da mi donese puder, da stavim između nogu. Bila sam 7-8 kilograma teža nego što treba. Sam bog me je sačuvao da se ne povredim u toj ranoj fazi posle operacije.
Posle svega, kada neko krene da broji zarađeni novac, zanemarujući sve što je uloženo, to zna da ostavi gorak ukus u ustima.
- Teška su tema finansije. Nama je cilj da prvo rešimo zaduženja iz prošlosti. Bili smo u dugovima, nema na koja vrata Nikola nije zakucao da zatraži podršku. Kao igrač ne bih smela da se bavim finansijama i dugovima, jer bi me to odvojilo od terena. Možda bi došle i loše misli, pa se onda to odrazi na rezultat. Trudila sam se da budem “glupa” i brojim samo bodove, radim ono što najbolje znam sa puno ljubavi. Na kraju kada svako zna svoja zaduženja, dođe i uspeh.
Posle serije turnira na travi, slede oni na tvrdoj podlozi, gde se srpska igračica podjednako dobro snalazi.
- Ja samo znam da ću dati svoj maksimum. Moramo svi da budemo svesni da svaka karijera ima uspone i padove. Samo se nadam da će usponi biti veći, a padovi umereniji. Počinjemo sa tvrdom podlogom, idem u Varšavu, zatim slede turniri u Americi i Kanadi. Volim da igram na betonu, ali je trava favorit.
O prestanku karijere, Natalija tek sada ne razmišlja, jer najbolje tek sledi.
- Sve vreme ponavljam da je ovo prvi od pet minuta. Naravno, život je nepredvidiv i ja sam spremna na sve. Da ne bude onako kako sam očekivala, pa i da bude mnogo više od toga. Najvažnije je da mi imamo jedno drugo, da negujemo porodicu, da imamo zdravlje, sreću, podršku prijatelja, a onda će sve doći – zaključuje Natalija ekskluzivnu ispovest za Sportski žurnal.
IGRANjE ZA REPREZENTACIJU ČAST
Bogatu biografiju upotpunila je i igranjem za reprezentaciju Srbije.
- Velika je čast biti deo nacionalnog tima. Sledi nam meč u Kraljevu, dobili smo priliku da igramo pred domaćom publikom, nadam se da će biti puno. Igramo veoma važan meč za Svetsku grupu. Nažalost izgubili smo u Meksiku, ja sam eto debitovala sa 28 godina i bila sam nervozna što se videlo, ali sam dala sve od sebe. Bilo je lepo iskustvo. Nadam se da će biti bolje u Srbiji.
BRITANCI NAKLONjENI
Fantastičnim partijama uspela je da kupi i srca, suzdržane, pa i pomalo hlade britanske publike.
- Sa terena, gde su tribine bile pune, ispraćena sam ovacijama. To je takva publika, ako im se “na prvu” svidiš, to je to. Vole igrače koji se bore, kada vide da ostavljaš srce na terenu kupio si ih. Mislila sam da ću im ja zbog vriska, biti odbojna, ali nisam. Iskreno, to moram da naglasim, na tv zvučim mnogo glasnije, zbog mikrofona, tiša sam uživo.
UKUS TRAVE ODLIČAN
Poput najboljeg srpskog i svetskog tenisera Novaka Đokovića, ni Stevanovićeva, nije odolela vimbldonskoj travi.
- Ukus trave je zaista odličan. Jeste Nole inspiracija, ali nekako, ne možete da kopirate nekoga, ako zaista ne vidite svrhu i ne osetite potrebu da to uradite. Džabe ti radiš nešto ako ne veruješ da će i to doneti dobro. Isto sam radila i prošle godine, ali nije bilo zapaženo, jer sam bila diskretna. Ponavljala sam isto prvo, drugo kolo, e kada sam prošla u treće kolo rekla sam neću da plačem, da ne ispadne da nisam verovala, ali ću zato tu travu slatko da pojedem.
KRISTALNI SUSRET SA NOVAKOM ĐOKOVIĆEM
Nakon poraza od Petre Kvitove, usledio je i susret sa Đokovićem, koji joj je tokom turnira nesebično pružio podršku. Ne krije Natalija da su osećanja bila pomešana, pa se potkrala i koja suza.
- Sa Noletom smo se mimoilazili u kompleksu. Onda se pojavio u momentu kada su mi bili najpotrebniji zagrljaj i neka lepa reč, posle te eliminacije. Krivo mi je samo što sam sebi baš u tom trenutku dopustila da pustim koju suzu. Nije to bila tuga, već neko emotivno pražnjenje. Oči pune suza, kratak zagrljaj, izvinila sam mu se zbog mog stanja i napomenula da ovo nije negativna energija, jer znam da vodi dosta računa o tome. Nisam želela da ga rastužim.
SPORTSKI BRAK
Ruku pod ruku, Natalija godinama korača sa dugogodišnjim partnerom, a onda i suprugom, nekada članom svih mlađih vaterpolo selekcija Srbije Nikolom Stevanovićem. I tu se krije odgovor gde je nestalo ono Kostić. Nikola je zbog nje napustio vaterpolo, pa postao trener, fizioterapeut, psihijatar.
- Ne znam kako sam uspela da ga nagovorim da on sam sa 22-23 godine, kaže zbogom svojoj karijeri i okrene se mojoj. Znao je on dosta o tenisu, ali daleko više o vaterpolu. Trebalo je tada i da kaže roditeljima da će svu svoju ušteđevinu uložiti u devojku, koja se posle operacije vraća da eto malo igra tenis. Rekao mi je kasnije da je u mojim očima video žar i strast i da nije želeo da me pusti da kroz sve idem sama. Dogovor je bio da on napravi malu pauzu i da vidimo da li će ići, da odemo na dva turnira, pa da odlučimo. Otišli smo na dva turnira, osvojili, na trećem smo došli do polufinala. Ostalo je istorija.
Odnos sa trenerom striktno je poslovan.
- Nikola je veoma strog, ali igrač mora bezgranično da poštuje trenera, kako bi odnos imao smisla. Ovo sa nama, za sada, ima smisla, radimo osam godina i dobro nam ide. Držimo se pravila, onoga trenutka kada budemo videli da se privatno i poslovno mešaju, znaćemo da je vreme da se nešto menja, kako ne bi narušili privatan život.
NIKOLA STEVANOVIĆ: BIO SAM MLAD I LUD KAD SAM POSTAO TRENER
O najvećoj podršci Nikoli, Natalija često priča, dok sam trener i suprug ne voli mnogo da se eksponira. Ipak, rado se seća prvih trenerskih koraka.
- Iako sam pomno pratio tenis i dok sam se bavio vaterpolom, mislim da ni sam nisam bio svestan te odgovornosti koja me je čekala. Jedno je biti igrač, a sasvim drugo trener i to u drugom sportu. Slobodno mogu da kažem da sam bio mlad i lud kada sam se upustio u trenerske vode. Ipak, imao sam osećaj da ukoliko ispratim Natinu strast i želju za prodorom u ovom sportu, ništa nije nemoguće. Smatram da je jako bitno znati svog igrača kako bi se reklo “u dušu”, jer dozirati treninge i tempirati formu, je velika odgovornost. Zahvalan sam Nati na poverenju od početka, jer smo jedno od drugog učili i gurali napred. Trudimo se da odnos igrač i trener bude jednak kako na treningu, tako i na turnirima i trenutno je sve to dobro izbalansirano sa privatnim životom - kaže Nikola Stevanović.
TENIS PORODIČNA TRADICIJA
Ljubav prema tenisu nasledila je od oca koji se i sam nekada bavio ovim sportom.
- Tata nikada nije bio strog. Ja sam bila ta koja ga je terala da radimo više i više. To je dobro, jer nisam osećala pritisak da moram nešto, to me je i održalo, što sam bila željna i grizla. Da je bilo obrnuto možda ne bih uspela. Mene su do desete godine pustili da se igram i mislim da je to recept za uspeh, ne treba decu opterećivati nekim moranjem.
Posle nekoliko godina porodični odnos prevagnuo je naspram tenisa, pa je došlo do promene trenera.
- Iskreno, ja biram da mi on ostane tata, da ne bude trener. Nekako se lakše izgubi ta veza otac-kćerka, nego otac-igračica. Moramo da negujemo porodični odnos. Mada priznajem da mu nije bilo lako da prihvati Nikolu kao trenera, ali, izborio se sa tim.
RAD SA MLADIMA ISPUNjAVA
Porodica Kostić u Nišu ima svoj teniski klub. Deca treniraju pod rukovodećom palicom nekadašnjeg tenisera Đorđa Kostića, kome se u radu nekada pridruži kćerka.
- Radila sam posle operacije sa klincima, osećaj je fenomenalan. Nikola i ja želimo da pokrenemo svoju akademiju, koja se ne bi bavila samo tenisom. Nego da imamo mini sportski centar, gde će ljudi moći da se rekreiraju, a da se deci javi neka želja za bavljenje profesionalnim sportom.
Koliko god u nekim situacijama novac bio nebitan, za nešto je presudan. Skromna Nišlijka ne mašta o avionima i kamionima, već da dobije priliku da bar jednu devojčicu provede kroz život profesionalnog igrača.
- Kao najbolje rangirana juniorka, tada sa 16 godina pozvana sam u FED Kup tim, ne mogu da opišem koliko je to za mene bila velika škola. Sada mogu da zamislim kako bi bilo nekoj 12-godišnjakinji kada bi mogla da bude na nekom velikom turniru. Volela bih da imam tu mogućnost da o svom trošku, na dva-tri dana, povedem neko dete sa mnom na neki veliki turnir. Da vidi i oseti sve te pozitivne vibracije.
SVE POČELO U PROKUPLjU 2009.
Počeci ove pozitivne, borbene, uporne, a onda i skromne, prijatne mlade dame vezani su za turnir u Prokuplju gde je 2009. odigrala prvi seniorski turnir, a onda dve godine kasnije osvojila i prvu titulu.
- Te 2011. godine sam, umesto na juniorskom Vimbldonu, gde sam mogla da budem nosilac, završila na seniorskom turniru u Prokuplju. Osvojila sam turnir, nalet je bio lep, ali je pritisak javnosti bio ogroman. Nisam imala ljude oko sebe koji su mogli da me spreme za teret koji nosi profi tenis. Ja sam 2014. bila pod tolikim pritiskom, da sam poželela da bar malo ne igram tenis. Iste godine sam saznala da imam cistu, zato kažem pazite šta želite, jer meni se to obilo o glavu.
NADALIJA KOJA IPAK VOLI ĐOKOVIĆA
Nik nejm - Nadalija na društvenoj mreži Instagram nagoveštava ime idola.
- Od malena mi je Nadal bio prvi idol. Zbog borbenosti, kako je trčao, skakao, još je levoruk... Ja sam ceo život želela da budem levoruka, ali sam desnoruka. Tu je i Serena Vilijams. Ipak najveći idol je Nole, jer je najbolji, naš i išli smo istim putem do cilja. Nik nejm je ostao iz mlađih dana.
UMESTO REKETA, VARJAČA!
Kada nije na terenu Natalija voli vreme da provodi u kuhinji, spremajući pre svega domaću hranu.
- Volim da kuvam. Mnogo. To mi je jedan od hobija. Spremam naša jela, pravim punjene paprike, pasulj, jer nam nedostaje naša kuhinja. Kada smo u Portugaliji, gde provodimo mnogo vremena, spremam ribu, morske plodove, imaju i dobro meso. Volim i da skijam, ali ne smem, ne ide sa tenisom pod ruku.
ZALUTALI U BANGKOKU
Anegdota sa putovanja i turnira ima mnogo, a jedna od njih desila se na Tajlandu.
- Pre četiri godine, Nikola i ja smo u Bangkoku ostavili tenisku torbu na autobuskoj stanici u delu za čuvanje stvari i otišli da produžimo pasoš. Kada smo sve završili uđemo u taksi, kažemo: “autobuska stanica”, on pita koja? Odgovaramo najveća u tom delu grada. Kada je vozač rekao da ih ima četiri, odsečno smo rekli da je reč o onoj pored koje prolazi veliki most. Kada je rekao da pored svake ima veliki most bili smo u problemu. Na sve to na Tajlandu niko ne govori engleski, Na kraju se pojavila jedna cura, koja nas je razumela i objasnila momku na informacijama šta tražimo. Kada je video ključ od ormarića, rekao je da njegova cura radi na toj stanici i čeka putnika koji su zaboravili tenisku torbu.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
