Ако постоји режисер или можда писац којем су усахле идеје и понестало инспирације, слободно нека потражи Марка Јагодића Куриџу најстаријег дебитанта у историји наше кошаркашке репрезентације. Добиће сценарио за филм или можда предложак за роман.
Марко Јагодић Куриџа дебитовао је за државни тим Србије у квалификацијама за Мундобаскет у Азији против Летоније 25. новембра 2021, имао је 34 године и шест месеци, а на већини будућих утакмица предводио је репрезентацију као њен капитен и - изборио се и за место у националном тиму на прошлогодишњем Европском првенству. Био је први пут на великом такмичењу са више од 35 лета...
Само то као и клубови чији дрес је носио су велика прича, а ако у њу уведемо и ванспортски наратив, добијамо савремени еп, својеврсну одисеју као у истоименој песми извођача Леа Мартина:
„Пут до славе и богатства, пут до трона, одувек је био исти, од искона, пут до пакла и понора, пут до слома, одувек је био исти, од искона. Нико не зна шта га чека, дан шта носи, свако јуче оставља нам траг у коси, доба прошло и будуће, прича иста, све што сија и не мора да заблиста. Одисеја, одисеја, стаза трња или стаза орхидеја, одисеја, одисеја, живот, то је само нова одисеја“...
Живот Марка Јагодића Куриџе, једно од деце из колоне у којој је из Хрватске од 4. до 7. августа 1995. протерано 250.000 Срба је обол бесмислу комадања једне земље, изведене у крви и пепелу. Преживљавању и умирању, тражењу светла, и напокон - стизању до среће. Уз помоћ добрих људи, наравно. И љубави. Без тога не може.
Већина оних који гледају кошарку заправо не зна ништа о Јагодићу Куриџи, осим како шутира, скаче, заграђује се, додаје, прави блокове…Види се безрезервна борбеност људине од 205 цм коју је пренео из живота, јер је од малих ногу морао да се бори. Види се уздржаност у броју шутева, што може да се припише стидљивости као и код сваког дошљака,дакле у његовом сценском извођењу може да се препозна психолошки профил личности.
Али шта се крије у души овог горштака, у савременом свету који обесмишљава емоцију, гледаоце није брига. Јер од трке за новцем ни за најближе немају времена.
Крећемо хронолошки. Можда Маркових речи, које ћу вам пренети, не би ни било да у тренутку када сам му саопштио мотив звања, није био у игри са децом. Можда ми се само чини...
- Никада о томе нисам јавно причао, нисам човек од великих речи... - изустиће на почетку разговора.
Рођени сте у Задру, граду кошарке...
- Зато што је тамо најближе породилиште. Жене из Обровца су се тамо порађале.
Значи Јагодићи Куриџе су из Обровца.
- Из села Билишани, крај Обровца. Тамо смо били до Олује.
Са родитељима сте стигли у Пожегу. Зашто баш тамо, због родбине?
- Били смо у колони која је напустила родни крај, застала у Ужицу, преспавали смо у дворани Велики парк. Распоредили су нас у Пожегу. Живели смо у баракама четири године, док нисмо прешли у једнособни стан где су родитељи и дан-данас. Старији брат Срећко је у међувремену отишао у Немачку, а ја после завршетка основне школе у Суботицу.
Зашто баш у Суботицу?
- Случајно, на препоруку пријатеља отишао сам на пробу у Спартак, пет година раније почео сам да тренирам кошарку у локалној Слоги из Пожеге. Играо сам у млађим категоријама, а кад је Војин Ђорђевић напустио Плаве голубове, који су улазили и испадали из КЛС, прешао сам у Нови Сад.
Због кошарке?
- Да, клуб је био у КЛС, добио сам место у првом тиму, тренер је био Немања Даниловић, један од људи које ћу поменути, драгих људи...Стекао сам пријатеље до краја живота, саиграч Душко Бунић ми је постао кум. Неки месец пре трагедије када су Даниловић и Ненад Грозданић страдали у саобраћајној несрећи, Нови Сад ми је уручио отказ. Нисам био у том комбију са којим се екипа враћала са утакмице...
Мук, ћутимо и један и други пре него што после дубоког уздаха изустим Бањалука.
- Борац и сјајна сарадња са још једним дивним човеком који није међу нама Бором Џаковићем. Одатле у Чапљину. У једној сезони, повратак у Борац, па опет Чапљина. Паре су биле мале и нередовне, уписао сам и факултет, почео да размишљам да од кошарке дигнем руке. Тада је у мом животу дошло до сусрета са још једним добрим човеком.
Јасмином Репешом, претпостављам Да Вас је он препоручио Цибони 2012.
- Репеша је из Чапљине, није му се остварио одлазак у неки од евролигашких клубова и често је долазио кући – тада је водио наше тренинге. Питао ме је да ли бих прешао у Цибону, која је правила велики тим. Услов је био хрватски пасош како бих могао да играм као домаћи играч. С обзиром да из Србије нико није показивао интерес за мене, рецимо Хемофарм или Раднички, а тек Звезда или Партизан – пристао сам. Наравно, имао сам право на путну исправу с обзиром да сам рођен у Хрватској.
Били сте први Србин који је дошао или се вратио у хрватску кошарку после рата. Предраг Шупут је касније стигао у Цедевиту...На какав пријем сте наишли?
- Поштовали су ме сви јер нисам крио ко сам и шта сам, говорио сам да сам Србин. Направљен је моћан тим, тренер је био Невен Спахија, пројектовани буџет је био велики. Планинић, Џенинг, Жижић, Стробери, Кус...Кад је дошло до раскола, тим су преузели Римац и Големац, било је да останемо у лиги, а ми смо у другом делу АБА лиге имали само два пораза, од Меге са Јокићем и чини ми се Звезде. Пласирали смо се на Ф4 у Београду, избацили Звезду у полуфиналу, у финалу добили Цедевиту. Освојили смо прстен. Имали смо невероватну хемију у тиму, захваљујући Римцу и Големцу, можда нигде на тако добру нисам наишао.
Прешли сте у Нимбурк, у Чешку.
- Први пут сам играо међународно такмичење, Лигу шампиона и ВТБ. Добро искуство. Онда сам на позив Дарија Ђерђе прешао у Остенде, био у Белгији две лепе године.
Копар, Приморска, била је следећа дестинација.
- Дошао сам искључиво због Големца. Били смо супериорни у Словенији, Олимпију смо редовно побеђивали. У другој години наступила је финансијска криза, сви играчи добили су слободно...
И обрели сте се у Црвеној звезди?
- Драган Шакота је један од тренера које највише поштујем. Добио сам највећу улогу до тада у мојој каријери.
После непуне две сезоне прешли сте у Будућност?
- Веома сам срећан што сам недавно продужио уговор на још годину дана. Будућност је одлична средина, Подгорица диван град за живот, деца и супруга воле што смо остали.
Дебитовали сте у репрезентацији Србије са 34 и по године. Како сте се осећали?
- Искрено, био сам веома срећан. Највећи циљ сваког спортисте је да заигра за државни тим, тако је био и мој. Прва жеља је била да се нађем барем на ширем списку, потом у екипи. Успео сам, одиграо квалификације за Мундобаскет 2023, био и капитен у одсуству играча из НБА и Евролиге.
Светислав Пешић?
- Захвалан сам му, дао ми је улогу у репрезентацији, повео ме и на Европско првенство прошле године. Могао је да узме и неког млађег, а узео је мене.
Штета што нисте узели медаљу?
- Један лош дан, лоше полувреме. Жао ми је и дан-данас. Имали смо врхунску атмосферу, играчи који су дуго у репрезентацији кажу као ретко када. Још жалим, али десило се...
ЗАВОЛЕО НОВИ САД
Где је Ваша адреса?
- У Новом Саду имам стан. Заволео сам тај град, живео сам у њему као тинејџер, стекао пријатеље за читав живот. Душка Бунића, Богића Вујошевића, Марка Јеремића... Стеван Јеловац нас је на жалост прерано напустио...Лети индивидуално тренирамо са Александром Јованчевићем.
ТРОЈЕ ДЕЦЕ
Марко Јагодић Куриџа је отац троје деце.
- Најстарији је Никола, па Тара и Лазар. Они су моје благо, као и супруга Ива.
ДВА ПРЕЗИМЕНА ПО СЛАВНОМ ПРЕТКУ
Одакле два презимена, упитали смо Марка.
- Од свештеника Петра Јагодића, борца за правду који је 1704. подигао народни устанак, буну названу по њему Куриџина, против покатоличења српског живља које је хтела да спроведе Венеција, у то време је владала Далмацијом. После шест месеци буна је угушена, а Куриџа, што на турском значи неверни поп, је после четири године утамничен у Венецији где је провео 40 година. Када су га пустили изнемогао, болестан, слеп убрзо је умро. Тако кажу стари списи, књиге…
БЕЗ ДИЛЕМЕ
Јагодић Куриџа има двојно држављанство, српско и хрватско. Да ли је постојала дилема за коју ће репрезентацију заиграти, с обзиром да је у Србији дуго, предуго пролазио испод стручног радара, а у државном тиму Хрватске је и слабија конкуренција?
- Ни у једном тренутку. Само за једну репрезентацију могу да играм, за Србију јер сам Србин.
ЈОКИЋ
На питање да ли је са неким импресиониран у репрезентацији, одговара овако:
- Са Николом Јокићем, у играчком и људском смислу. Његовим понашањем које ни са чим не одудара од осталих. А како само озбиљно тренира…Не можеш, а да га не следиш.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
