DEČAK IZ KOLONE - Marko Jagodić Kuridža, najstariji debitant u istoriji naše reprezentacije otvorio dušu i izneo dugo potiskivane tajne

Ako postoji režiser ili možda pisac kojem su usahle ideje i ponestalo inspiracije, slobodno neka potraži Marka Jagodića Kuridžu najstarijeg debitanta u istoriji naše košarkaške reprezentacije. Dobiće scenario za film ili možda predložak za roman.

Marko Jagodić Kuridža debitovao je za državni tim Srbije u kvalifikacijama za Mundobasket u Aziji protiv Letonije 25. novembra 2021, imao je 34 godine i šest meseci, a na većini budućih utakmica predvodio je reprezentaciju kao njen kapiten i - izborio se i za mesto u nacionalnom timu na prošlogodišnjem Evropskom prvenstvu. Bio je prvi put na velikom takmičenju sa više od 35 leta...

Samo to kao i klubovi čiji dres je nosio su velika priča, a ako u nju uvedemo i vansportski narativ, dobijamo savremeni ep, svojevrsnu odiseju kao u istoimenoj pesmi izvođača Lea Martina:

„Put do slave i bogatstva, put do trona, oduvek je bio isti, od iskona, put do pakla i ponora, put do sloma, oduvek je bio isti, od iskona. Niko ne zna šta ga čeka, dan šta nosi, svako juče ostavlja nam trag u kosi, doba prošlo i buduće, priča ista, sve što sija i ne mora da zablista. Odiseja, odiseja, staza trnja ili staza orhideja, odiseja, odiseja, život, to je samo nova odiseja“...

Život Marka Jagodića Kuridže, jedno od dece iz kolone u kojoj je iz Hrvatske od 4. do 7. avgusta 1995. proterano 250.000 Srba je obol besmislu komadanja jedne zemlje, izvedene u krvi i pepelu. Preživljavanju i umiranju, traženju svetla, i napokon - stizanju do sreće. Uz pomoć dobrih ljudi, naravno. I ljubavi. Bez toga ne može.

Većina onih koji gledaju košarku zapravo ne zna ništa o Jagodiću Kuridži, osim kako šutira, skače, zagrađuje se, dodaje, pravi blokove…Vidi se bezrezervna borbenost ljudine od 205 cm koju je preneo iz života, jer je od malih nogu morao da se bori. Vidi se uzdržanost u broju šuteva, što može da se pripiše stidljivosti kao i kod svakog  došljaka,dakle u njegovom scenskom izvođenju može da se prepozna psihološki profil ličnosti.

Ali šta se krije u duši ovog gorštaka, u savremenom svetu koji obesmišljava emociju, gledaoce nije briga. Jer od trke za novcem ni za najbliže nemaju vremena.

Krećemo hronološki. Možda Markovih reči, koje ću vam preneti, ne bi ni bilo da u trenutku kada sam mu saopštio motiv zvanja, nije bio u igri sa decom. Možda mi se samo čini...

- Nikada o tome nisam javno pričao, nisam čovek od velikih reči... - izustiće na početku razgovora.

Rođeni ste u Zadru, gradu košarke...

- Zato što je tamo najbliže porodilište. Žene iz Obrovca su se tamo porađale.

Znači Jagodići Kuridže su iz Obrovca.

- Iz sela Bilišani, kraj Obrovca. Tamo smo bili do Oluje.

Sa roditeljima ste stigli u Požegu. Zašto baš tamo, zbog rodbine?

- Bili smo u koloni koja je napustila rodni kraj, zastala u Užicu, prespavali smo u dvorani Veliki park. Rasporedili su nas u Požegu. Živeli smo u barakama četiri godine, dok nismo prešli u jednosobni stan gde su roditelji i dan-danas. Stariji brat Srećko je u međuvremenu otišao u Nemačku, a ja posle završetka osnovne škole u Suboticu.

Zašto baš u Suboticu?

- Slučajno, na preporuku prijatelja otišao sam na probu u Spartak, pet godina ranije počeo sam da treniram košarku u lokalnoj Slogi iz Požege. Igrao sam u mlađim kategorijama, a kad je Vojin Đorđević napustio Plave golubove, koji su ulazili i ispadali iz KLS, prešao sam u Novi Sad.

Zbog košarke?

- Da, klub je bio u KLS, dobio sam mesto u prvom timu, trener je bio Nemanja Danilović, jedan od ljudi koje ću pomenuti, dragih ljudi...Stekao sam prijatelje do kraja života, saigrač Duško Bunić mi je postao kum. Neki mesec pre tragedije kada su Danilović i Nenad Grozdanić stradali u saobraćajnoj nesreći, Novi Sad mi je uručio otkaz. Nisam bio u tom kombiju sa kojim se ekipa vraćala sa utakmice...

Muk, ćutimo i jedan i drugi pre nego što posle dubokog uzdaha izustim Banjaluka.

- Borac i sjajna saradnja sa još jednim divnim čovekom koji nije među nama Borom Džakovićem. Odatle u Čapljinu. U jednoj sezoni, povratak u Borac, pa opet Čapljina. Pare su bile male i neredovne, upisao sam i fakultet, počeo da razmišljam da od košarke dignem ruke. Tada je u mom životu došlo do susreta sa još jednim dobrim čovekom.

Jasminom Repešom, pretpostavljam Da Vas je on preporučio Ciboni 2012.

- Repeša je iz Čapljine, nije mu se ostvario odlazak u neki od evroligaških klubova i često je dolazio kući – tada je vodio naše treninge. Pitao me je da li bih prešao u Cibonu, koja je pravila veliki tim. Uslov je bio hrvatski pasoš kako bih mogao da igram kao domaći igrač. S obzirom da iz Srbije niko nije pokazivao interes za mene, recimo Hemofarm ili Radnički, a tek Zvezda ili Partizan – pristao sam. Naravno, imao sam pravo na putnu ispravu s obzirom da sam rođen u Hrvatskoj.

Bili ste prvi Srbin koji je došao ili se vratio u hrvatsku košarku posle rata. Predrag Šuput je kasnije stigao u Cedevitu...Na kakav prijem ste naišli?

- Poštovali su me svi jer nisam krio ko sam i šta sam, govorio sam da sam Srbin. Napravljen je moćan tim, trener je bio Neven Spahija, projektovani budžet je bio veliki. Planinić, Džening, Žižić, Stroberi, Kus...Kad je došlo do raskola, tim su preuzeli Rimac i Golemac, bilo je da ostanemo u ligi, a mi smo u drugom delu ABA lige imali samo dva poraza, od Mege sa Jokićem i čini mi se Zvezde. Plasirali smo se na F4 u Beogradu, izbacili Zvezdu u polufinalu, u finalu dobili Cedevitu. Osvojili smo prsten. Imali smo neverovatnu hemiju u timu, zahvaljujući Rimcu i Golemcu, možda nigde na tako dobru nisam naišao.

Prešli ste u Nimburk, u Češku.

- Prvi put sam igrao međunarodno takmičenje, Ligu šampiona i VTB. Dobro iskustvo. Onda sam na poziv Darija Đerđe prešao u Ostende, bio u Belgiji dve lepe godine.

Kopar, Primorska, bila je sledeća destinacija.

- Došao sam isključivo zbog Golemca. Bili smo superiorni u Sloveniji, Olimpiju smo redovno pobeđivali. U drugoj godini nastupila je finansijska kriza, svi igrači dobili su slobodno...

I obreli ste se u Crvenoj zvezdi?

- Dragan Šakota je jedan od trenera koje najviše poštujem. Dobio sam najveću ulogu do tada u mojoj karijeri.

Posle nepune dve sezone prešli ste u Budućnost?

- Veoma sam srećan što sam nedavno produžio ugovor na još godinu dana. Budućnost je odlična sredina, Podgorica divan grad za život, deca i supruga vole što smo ostali.

Debitovali ste u reprezentaciji Srbije sa 34 i po godine. Kako ste se osećali?

- Iskreno, bio sam veoma srećan. Najveći cilj svakog sportiste je da zaigra za državni tim, tako je bio i moj. Prva želja je bila da se nađem barem na širem spisku, potom u ekipi. Uspeo sam, odigrao kvalifikacije za Mundobasket 2023, bio i kapiten u odsustvu igrača iz NBA i Evrolige.

Svetislav Pešić?

- Zahvalan sam mu, dao mi je ulogu u reprezentaciji, poveo me i na Evropsko prvenstvo prošle godine. Mogao je da uzme i nekog mlađeg, a uzeo je mene.

Šteta što niste uzeli medalju?

- Jedan loš dan, loše poluvreme. Žao mi je i dan-danas. Imali smo vrhunsku atmosferu, igrači koji su dugo u reprezentaciji kažu kao retko kada. Još žalim, ali desilo se...