Хибернација женског рукомета

Јуниорска репрезентација Србије заузела је четрнаесто место на Европском првенству у Румунији. Наше девојке су поражене од селекције Исланда и тако су, поред очајног резултата остале и без директног пласмана на наредно Светско првенство.

Имале су тешку групу, можда и најтежу, али то није оправдање за четрнаесто место на шампионату где је учествовало шеснаест тимова. Наше јуниорке су у групи поражене од троструког првака Европе, Мађарске, затим Норвешке и Француске.

У наставку такмичења изабранице Драгана Маркова су се нашле у новој групи, али су тамо оствариле победу над Северном Македонијом и реми са Чешком кад су успеле да испусте шест голова вишка. Заузеле су треће место на табели и морале у разигравање - победиле су Хрватску и покушале да освоје тринаесто место које води на СП.

Међутим, у последњем мечу се испречио Исланд и закуцао наш тим на 14. место.

Резултат је катастрофалан, али више од тога боли чињеница да наша репрезентација није имала игру, идеју, покретљивост, снагу, осим борбености у стартном мечу против Норвешке, али ни лидера, јер није било никога ко би се истакао и могао у будућности да представља ослонац државног тима. Тамара Мандић, Нора Фајфрић, Александра Васић и још по која девојка су на моменте оправдале позив у национални тим, али су генерално и оне биле испод просека.

Селектор јуниорске репрезентације Србије, Драган Марков није добро водио тим, на сваком мечу је направио неколико недопустивих грешака, највише против Чешке кад је наш тим успео да прокоцка високо вођство и на крају одигра нерешено. Селектор је деловао углавном успавано, без праве реакције, идеје, тајм-аут без конкретног решења, савета, сугестије, као да су девојке биле препуштене саме себи.

Без трунке живости и енергије Драган Марков је био неми посматрач, а ако њему додамо тренера голмана, Бранку Јовановић, којој такође, као да су све лађе потонуле онда није ни чудо што девојчице нису могле после пада да се врате. Намрштена лица, спуштени погледи, једноличан тон водили су само у све већу пропаст - до четрнаестог места на шампионату.

Истина, дуго су девојке биле у Б дивизији, први пут од 2017. су на оваквом такмичењу, али играју оне у клубовима, а очигледно је далеко већи проблем ко их тренира и што у последњих десет година, изузев неколико појединки, нисмо имали великог талента, девојку која ће покорити свет.

Жалосно је и што на видику нема ни једне играчице достојне наследнице Андреи Лекић, Драгани Цвијић, Катарини Томашевић, Сањи Дамњановић... Нема ни младих тренера у женском рукомету, нема нових идеја. Почевши од најмлађих до најстаријих репрезентација Србија бележи катастрофалне резултате последњих година и игра рукомет из прошлог века.

Имале су ове играчице довољан број окупљања током године, радиле су, упознавале се, спремале за ово првенство и велики повратак, како су најављивали са Тошиног бунара. На крају видели смо један просечан неуигран тим са уморним тренерима који само што нису заспали на клупи.

Боље би било да се брзо пробуде, јер ако прође још неко време, ноћна мора ће се наставити, а женски рукомет ће отићи у хибернацију.