Hibernacija ženskog rukometa

Juniorska reprezentacija Srbije zauzela je četrnaesto mesto na Evropskom prvenstvu u Rumuniji. Naše devojke su poražene od selekcije Islanda i tako su, pored očajnog rezultata ostale i bez direktnog plasmana na naredno Svetsko prvenstvo.

Imale su tešku grupu, možda i najtežu, ali to nije opravdanje za četrnaesto mesto na šampionatu gde je učestvovalo šesnaest timova. Naše juniorke su u grupi poražene od trostrukog prvaka Evrope, Mađarske, zatim Norveške i Francuske.

U nastavku takmičenja izabranice Dragana Markova su se našle u novoj grupi, ali su tamo ostvarile pobedu nad Severnom Makedonijom i remi sa Češkom kad su uspele da ispuste šest golova viška. Zauzele su treće mesto na tabeli i morale u razigravanje - pobedile su Hrvatsku i pokušale da osvoje trinaesto mesto koje vodi na SP.

Međutim, u poslednjem meču se isprečio Island i zakucao naš tim na 14. mesto.

Rezultat je katastrofalan, ali više od toga boli činjenica da naša reprezentacija nije imala igru, ideju, pokretljivost, snagu, osim borbenosti u startnom meču protiv Norveške, ali ni lidera, jer nije bilo nikoga ko bi se istakao i mogao u budućnosti da predstavlja oslonac državnog tima. Tamara Mandić, Nora Fajfrić, Aleksandra Vasić i još po koja devojka su na momente opravdale poziv u nacionalni tim, ali su generalno i one bile ispod proseka.

Selektor juniorske reprezentacije Srbije, Dragan Markov nije dobro vodio tim, na svakom meču je napravio nekoliko nedopustivih grešaka, najviše protiv Češke kad je naš tim uspeo da prokocka visoko vođstvo i na kraju odigra nerešeno. Selektor je delovao uglavnom uspavano, bez prave reakcije, ideje, tajm-aut bez konkretnog rešenja, saveta, sugestije, kao da su devojke bile prepuštene same sebi.

Bez trunke živosti i energije Dragan Markov je bio nemi posmatrač, a ako njemu dodamo trenera golmana, Branku Jovanović, kojoj takođe, kao da su sve lađe potonule onda nije ni čudo što devojčice nisu mogle posle pada da se vrate. Namrštena lica, spušteni pogledi, jednoličan ton vodili su samo u sve veću propast - do četrnaestog mesta na šampionatu.

Istina, dugo su devojke bile u B diviziji, prvi put od 2017. su na ovakvom takmičenju, ali igraju one u klubovima, a očigledno je daleko veći problem ko ih trenira i što u poslednjih deset godina, izuzev nekoliko pojedinki, nismo imali velikog talenta, devojku koja će pokoriti svet.

Žalosno je i što na vidiku nema ni jedne igračice dostojne naslednice Andrei Lekić, Dragani Cvijić, Katarini Tomašević, Sanji Damnjanović... Nema ni mladih trenera u ženskom rukometu, nema novih ideja. Počevši od najmlađih do najstarijih reprezentacija Srbija beleži katastrofalne rezultate poslednjih godina i igra rukomet iz prošlog veka.

Imale su ove igračice dovoljan broj okupljanja tokom godine, radile su, upoznavale se, spremale za ovo prvenstvo i veliki povratak, kako su najavljivali sa Tošinog bunara. Na kraju videli smo jedan prosečan neuigran tim sa umornim trenerima koji samo što nisu zaspali na klupi.

Bolje bi bilo da se brzo probude, jer ako prođe još neko vreme, noćna mora će se nastaviti, a ženski rukomet će otići u hibernaciju.