Србија је јутрос у 6.00 часова играла за треће место на Светском првенству у Фукуоки, а противник је била Шпанија. Делфини су после планетарне смотре 2019. у Гвангџуу и прошле године у Будимпешти коначно добили прилику да се боре за медаљу, па је тако прекинут пост од четири године што се тиче одсуства из завршнице на Светским првенствима.
Кренимо редом, селектор Урош Стевановић се после одрађених припрема у Крагујевцу и успешно одиграних квалификација за Европско првенство у Израелу саопштио списак на којем су стајала имена седморице дебитаната, а и он сам је био дебитант у улози селектора на планетарном шампионату.
Уследио је завршни турнир Светског купа у Лос Анђелесу на којем Србија најблаже речено одиграла лоше. Делфини су најпре поражени од домаћина у четвртфиналу турнира, а потом је уследио бродолом против слабашне Румуније.
Репрезентација је из Калифорније директно отпутовала у Кашивазаки, стару базу, на последњи део припрема, а онда је дошло време за Фукуоку. Први меч против Шпаније према очекивањима, која нису била висока, припао је Фурији, а потом је Србија сав бес искалила на Јужној Африци. У трећем колу групне фазе Стевановићеве момке чекао је окршај са Црном Гором, а испоставиће се да је управо та утакмица била симбол уздизања Делфина. Ајкуле су већ у првој четвртини имале предност 5:0 и деловало је да ће се сумње у репрезентацију обистинити, али од тог момента као да се „упалило“ нешто у главама Делфина.
Марљиво је Србија крцкала предност Црне Горе, да би после истека четвртог квартала уследило извођење петераца и невероватни Бранислав Митровић који је бравурама на голу осигурао осмину финала са друге позиције и одлазак на Јапан, а не на Хрватску. Самураји су савладани без већих проблема и на ред је дошло четвртфинале са Италијом.
Многи су већ отписали Србију у окршају са до тада актуелним светским вицешампионима јер ипак су Азури екипа са прегршт играча из Про Река и Бреше, али и других квалитетних тимова. Од старта се видела одлучност у игри двоструких узастопних олимпијских шампиона и било је јасно да ова Србија више нема никакве везе са тимом који је почео шампионат.
Мучили смо Азуре, нисмо им дали да се одлепе, а у последњем нападу виђена је сјајна акција Марка Радуловића и Немање Убовића, а снажни центар ју је претворио у погодак и донео изједначење. Поново су на ред дошли петерци и понов је тај Митровић био кобан по противника и са две фантастичне одбране послао Србију на полуфинале у којем су нас чекали Грци.
Деловала је наша репрезентација емотивно испражњено, стегнуто и у грчу, а и сам Страхиња Рашовић потврдио је да су се играчи уплашили оног што доноси пласман у финале, а то су сигурна медаља и пласман на Олимпијске игре у Паризу. Србија је убедљиво поражена (13:7), али наравно да тај меч не осликава реалан однос снага, нити праву слику.
Мало ко је веровао да овај тим нешто може, сматрало се да би играње четвртфинала било успех, а они су успели да дођу до саме завршнице и борбе за медаље. Показали су да ватерполо није мртав, али је од изузетног значаја пружити им подршку, одржати их на окупу, те је круцијално да постоји сарадња између савеза и клубова са циљем подизања националног тима.
Времена до Париза има, а у јануару је већ Европско првенство, па полако, али сигурно, ка врху.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
