Дарко Рајаковић: Тек сам истрчао половину маратона

Шта чини различитима оне који су на врху пирамиде у свом послу? Много тога, али једна од најбитнијих нити је љубав према свом послу. Зато нас није зачудило да смо Дарка Рајаковића, тренера Торонто Репторса, другог Европљанина у историји који је дошао на чело тима НБА лиге затекли у колима на путу од Ниша до Чачка.

Рајаковић је одвојио дан одмора да би погледао нашу јуниорску репрезентацију на Европском првенству... Подржао их и уједно видео који су то играчи сутрашњице Старог континента.

- Србија је врло интересантна селекција. Неша Стефановић то одлично води, драго ми је да видим да је ту и одличан стручни штаб око њега. Јоца Антонић, Бућан, неки млађи тренери, све то добро изгледа. Играју добру, тимску кошарку, има неколико момака који онако показују добар потенцијал. Талента и потенцијала има, само треба да наставе да играју и наравно да добију праву прилику на сениорском нивоу. Биће ту неколико добрих играча – почео је причу Рајаковић.

Да ли сте на почетку тренерског пута пре скоро 30 година, кад сте били у Борцу, па после у Црвеној звезди могли да маштате да ће те доћи до врхова на којима сте сада - тренер НБА лигаша?

- Од почетка бављења тренерским послом увек сам био врло амбициозан, али истовремено сам знао да тренерска каријера није трка на 100 метара, већ је дугачак маратон. Тек сада сам истрчао половину маратона, имам још много пред собом. Тренутно сам у 27. години тренерског рада и надам се да ћу још толико остати у тренерским водама. Уживам и лепо ми је. Нисам о томе могао да маштам, јер у том тренутку није било таквих примера, па није изгледало као нешто могуће, али ствари су се мењале током година. Кошарка је постала глобални спорт, тако да после 27 година од тренерског почетка добио прилику да радим као тренер у Торонто Репторсима.

Сав труд, зној, непроспаване ноћи,..., све жртве су добиле смисао?

- То је саставни пут живота тренера. Свако од нас има различиту причу, сигурно и велики број непроспаваних ноћи, и победа и пораза, учења на сопственим грешкама, учења од колега, од играча са којима сам радио. Ово је круна досадашње каријере, али није коначни циљ и оно на чему желим да станем. Желим да наставим, да се усавршавам, учим и да помогнем свом тиму на највишем могућем нивоу.

Америка није била отворена према странцима у кошарци. Баријеру су пробили прво играчи, па је онда Игор Кокошков постао тренер Финикса. Куриозитет је да сте вас двојица из српске, односно југословенске школе први добили поверење да будете први тренери?

- Игор је отворио врата и помогао доста у том погледу. Био је први који је пут Америке, рада у колеџу, па у НБА. Његов рад је сигурно допринео да и мени отворе врата. Још битнији су резултати и медаље наше репрезентације и успеси клубова у прошлости који су довели до тога да наша школа кошарке и људи са наших простора имају посебну тежину и вредност. Берем плодове сопственог рада, али исто тако рада многих тренера и играча који су били пре мене и који су направили врхунске ствари на глобалном нивоу освајањима првенстава Европе, света, Олимпијских игара...

Тренерски пут је посут трњем...?

- Тежак је то пут, али мислим да генерално правило не постоји. Сваки тренер, сваки играч има свој пут. Ничији пут није посут само латицама ружа, то је дефинитивно. Једноставно, у животу мораш да се бориш, радиш и верујеш у свој рад да би то у неком тренутку, пре или касније, препознао. Верујем да ствари увек дођу на своје место. Једини исправан пут за сваког младог тренера који долази са ових простора је константан рад, улагање у себе, у напредак, учење нових ствари. Дефинитивно не гарантује успех, али је једини начин како се може доћи до њега и како може да се дође до неког следећег нивоа.

Пред вама је изазован задатак у ком треба реконструисати тим бившег НБА шампион, који навикнут на те висину очекује да за једно две, три године поново уђе у тај круг. Како вам се чини тај подухват?

- Торонто Репторс важи за једну од најбољих организација, а наша управа за најбољи фронт офис у целој НБА. Наравно да тим који представља целу Канаду и град Торонто има велики број навијача и огромну подршку. Мислим да су реална очекивања да за две, три године наш тим поново буде у конкуренцији за освајање титуле. Имамо доста младих играча које желимо да развијамо и подижемо. Верујемо да ћемо кроз неку годину бити стални учесник плеј-офа и да ћемо бити конкурентни за освајање прстена.

Шта је у новој етапи ваше каријере другачије?

- То што сам неких 50 сантиметара удаљен од претходног места, где сам био као први помоћни тренер. Сад сам свега сам неких пола метра на леву страну. А то је огромна разлика. Годинама сам радећи у НБА се изузетно комфорно осећао у зони помоћног тренера и мислим да сам знао све ствари како могу да помогнем играчима и тренерима, организацији у целини. Сад је на мени да помогнем и тренерима у стручном штабу, целом тиму и организацији. Много више обавеза има, велика је одговорност, али уживам у свему томе. Имао сам срећу да направим одличан стручни штаб са људима који имају различита искуства из различитих тимова, радећи са различитим тренерима. Мислим да ће и они бити огромна помоћ мени у мом даљем раду, усавршавању и учењу и радујем се свим тим изазовима.

У свом тиму имате и Иву Симовића са којим сарађујете од почетака. Колико вам олакшава посао, посебно јер сте из исте школе и прошли сте исте системе у изградњи тренерског имена?

- Некако смо Иво и ја пратили један другога на тренерском путу. Радили смо заједно и у Црвеној звезди, радили смо заједно у Шпанији, стицајем околности у Америци смо дуго. Ја десет, он седам, осам година. Од Шпаније нисмо имали прилику да будемо у истом тиму, али смо одличан тандем. Да ја њега чиним бољим и да дефинитивно он мене чини бољим - и тренером и лидером. Много значи имати уз себе некога од поверења, ко увек може да ти каже истину и да те држи на исправном путу. Наше пријатељство постоји већ 30 година и наставиће да постоји док смо живи. Најбољи смо пријатељи, имамо огромно поверење један у другог и то олакшава наш рад.

Колико добре игре Јокића Србима „олакшавају пролаз”, а колико стварају додатне обавезе - јер кад имамо најбољег играча НБА и од тренера се очекује да буду на приближном нивоу.

- Никола је дефинитивно најбољи играч у НБА, најбољи играч на свету. Његов успех није дошло преко ноћи, уложено је много рада и труда - његовог и целог тима око њега да би направио овакве резултате и постао МВП лиге, МВП финала, освојио титулу. Мени ништа не олакшава. Олакшавало би ми да је у мом тиму, али с обзиром да није, само ми отежава посао.