Darko Rajaković: Tek sam istrčao polovinu maratona

Šta čini različitima one koji su na vrhu piramide u svom poslu? Mnogo toga, ali jedna od najbitnijih niti je ljubav prema svom poslu. Zato nas nije začudilo da smo Darka Rajakovića, trenera Toronto Reptorsa, drugog Evropljanina u istoriji koji je došao na čelo tima NBA lige zatekli u kolima na putu od Niša do Čačka.

Rajaković je odvojio dan odmora da bi pogledao našu juniorsku reprezentaciju na Evropskom prvenstvu... Podržao ih i ujedno video koji su to igrači sutrašnjice Starog kontinenta.

- Srbija je vrlo interesantna selekcija. Neša Stefanović to odlično vodi, drago mi je da vidim da je tu i odličan stručni štab oko njega. Joca Antonić, Bućan, neki mlađi treneri, sve to dobro izgleda. Igraju dobru, timsku košarku, ima nekoliko momaka koji onako pokazuju dobar potencijal. Talenta i potencijala ima, samo treba da nastave da igraju i naravno da dobiju pravu priliku na seniorskom nivou. Biće tu nekoliko dobrih igrača – počeo je priču Rajaković.

Da li ste na početku trenerskog puta pre skoro 30 godina, kad ste bili u Borcu, pa posle u Crvenoj zvezdi mogli da maštate da će te doći do vrhova na kojima ste sada - trener NBA ligaša?

- Od početka bavljenja trenerskim poslom uvek sam bio vrlo ambiciozan, ali istovremeno sam znao da trenerska karijera nije trka na 100 metara, već je dugačak maraton. Tek sada sam istrčao polovinu maratona, imam još mnogo pred sobom. Trenutno sam u 27. godini trenerskog rada i nadam se da ću još toliko ostati u trenerskim vodama. Uživam i lepo mi je. Nisam o tome mogao da maštam, jer u tom trenutku nije bilo takvih primera, pa nije izgledalo kao nešto moguće, ali stvari su se menjale tokom godina. Košarka je postala globalni sport, tako da posle 27 godina od trenerskog početka dobio priliku da radim kao trener u Toronto Reptorsima.

Sav trud, znoj, neprospavane noći,..., sve žrtve su dobile smisao?

- To je sastavni put života trenera. Svako od nas ima različitu priču, sigurno i veliki broj neprospavanih noći, i pobeda i poraza, učenja na sopstvenim greškama, učenja od kolega, od igrača sa kojima sam radio. Ovo je kruna dosadašnje karijere, ali nije konačni cilj i ono na čemu želim da stanem. Želim da nastavim, da se usavršavam, učim i da pomognem svom timu na najvišem mogućem nivou.

Amerika nije bila otvorena prema strancima u košarci. Barijeru su probili prvo igrači, pa je onda Igor Kokoškov postao trener Finiksa. Kuriozitet je da ste vas dvojica iz srpske, odnosno jugoslovenske škole prvi dobili poverenje da budete prvi treneri?

- Igor je otvorio vrata i pomogao dosta u tom pogledu. Bio je prvi koji je put Amerike, rada u koledžu, pa u NBA. Njegov rad je sigurno doprineo da i meni otvore vrata. Još bitniji su rezultati i medalje naše reprezentacije i uspesi klubova u prošlosti koji su doveli do toga da naša škola košarke i ljudi sa naših prostora imaju posebnu težinu i vrednost. Berem plodove sopstvenog rada, ali isto tako rada mnogih trenera i igrača koji su bili pre mene i koji su napravili vrhunske stvari na globalnom nivou osvajanjima prvenstava Evrope, sveta, Olimpijskih igara...

Trenerski put je posut trnjem...?

- Težak je to put, ali mislim da generalno pravilo ne postoji. Svaki trener, svaki igrač ima svoj put. Ničiji put nije posut samo laticama ruža, to je definitivno. Jednostavno, u životu moraš da se boriš, radiš i veruješ u svoj rad da bi to u nekom trenutku, pre ili kasnije, prepoznao. Verujem da stvari uvek dođu na svoje mesto. Jedini ispravan put za svakog mladog trenera koji dolazi sa ovih prostora je konstantan rad, ulaganje u sebe, u napredak, učenje novih stvari. Definitivno ne garantuje uspeh, ali je jedini način kako se može doći do njega i kako može da se dođe do nekog sledećeg nivoa.

Pred vama je izazovan zadatak u kom treba rekonstruisati tim bivšeg NBA šampion, koji naviknut na te visinu očekuje da za jedno dve, tri godine ponovo uđe u taj krug. Kako vam se čini taj poduhvat?

- Toronto Reptors važi za jednu od najboljih organizacija, a naša uprava za najbolji front ofis u celoj NBA. Naravno da tim koji predstavlja celu Kanadu i grad Toronto ima veliki broj navijača i ogromnu podršku. Mislim da su realna očekivanja da za dve, tri godine naš tim ponovo bude u konkurenciji za osvajanje titule. Imamo dosta mladih igrača koje želimo da razvijamo i podižemo. Verujemo da ćemo kroz neku godinu biti stalni učesnik plej-ofa i da ćemo biti konkurentni za osvajanje prstena.

Šta je u novoj etapi vaše karijere drugačije?

- To što sam nekih 50 santimetara udaljen od prethodnog mesta, gde sam bio kao prvi pomoćni trener. Sad sam svega sam nekih pola metra na levu stranu. A to je ogromna razlika. Godinama sam radeći u NBA se izuzetno komforno osećao u zoni pomoćnog trenera i mislim da sam znao sve stvari kako mogu da pomognem igračima i trenerima, organizaciji u celini. Sad je na meni da pomognem i trenerima u stručnom štabu, celom timu i organizaciji. Mnogo više obaveza ima, velika je odgovornost, ali uživam u svemu tome. Imao sam sreću da napravim odličan stručni štab sa ljudima koji imaju različita iskustva iz različitih timova, radeći sa različitim trenerima. Mislim da će i oni biti ogromna pomoć meni u mom daljem radu, usavršavanju i učenju i radujem se svim tim izazovima.

U svom timu imate i Ivu Simovića sa kojim sarađujete od početaka. Koliko vam olakšava posao, posebno jer ste iz iste škole i prošli ste iste sisteme u izgradnji trenerskog imena?

- Nekako smo Ivo i ja pratili jedan drugoga na trenerskom putu. Radili smo zajedno i u Crvenoj zvezdi, radili smo zajedno u Španiji, sticajem okolnosti u Americi smo dugo. Ja deset, on sedam, osam godina. Od Španije nismo imali priliku da budemo u istom timu, ali smo odličan tandem. Da ja njega činim boljim i da definitivno on mene čini boljim - i trenerom i liderom. Mnogo znači imati uz sebe nekoga od poverenja, ko uvek može da ti kaže istinu i da te drži na ispravnom putu. Naše prijateljstvo postoji već 30 godina i nastaviće da postoji dok smo živi. Najbolji smo prijatelji, imamo ogromno poverenje jedan u drugog i to olakšava naš rad.

Koliko dobre igre Jokića Srbima „olakšavaju prolaz”, a koliko stvaraju dodatne obaveze - jer kad imamo najboljeg igrača NBA i od trenera se očekuje da budu na približnom nivou.

- Nikola je definitivno najbolji igrač u NBA, najbolji igrač na svetu. Njegov uspeh nije došlo preko noći, uloženo je mnogo rada i truda - njegovog i celog tima oko njega da bi napravio ovakve rezultate i postao MVP lige, MVP finala, osvojio titulu. Meni ništa ne olakšava. Olakšavalo bi mi da je u mom timu, ali s obzirom da nije, samo mi otežava posao.