Година не прође да писани и електронски медији макар овлаш не подсете на континенталну титулу омладинске репрезентације у Литванији, 2013. Јубиларна је данас, десета.
Асоцијација прва, за све веке - Љубинко Друловић. Неимар европског фудбалског чуда, селектор тврђава и, не мање битно, од „хиљаду” опонената!
Да... нечег у њему има, што у другима нема. Став, корак, изглед. Боја у гласу и одрешене речи, без демонстрација моћи и равнања људске рељефности. Ником оћутао није већ степенасте такмичарске дистанце савлађивао на растојању од свега.
Отуд на благдан портрет човека са Одстојањем и искуством Удара, човека у Белој Кошуљи и божјом привилегијом да (о)стари као вино, а не као расушена бачва.
Буди ли у вама посебност учињено у Литванији деценију раније на данашњи дан или је већ давно прошло време?
- Сећања не бледе, збиља, као јуче да је било – сетно ће Друла, од миља.- Памтим и најситније детаље, што би се рекло, до краја живота!
Најрадије, шта?
- Селекцију... Дивне и карактерне момке, волшебно уклопљене у преозбиљну и доминантну екипу. Фамилијарну атмосферу, елитност у понашању... Хваљења на сва уста да ниједна репрезентација није била дисциплинованија и ведрија, од наше. Ласкаву титулу првака Европе, дотад у Срба незабележену. И, време како одмиче, све сам поноснији на тад дечаке, данас врхунске играче и изузетне људе; на блиске сараднике и, разумљиво, историјски успех.
Заборавили бисте, да можете?
- Ништа... верујте.
А, приче да самостално нисте водили репрезентацију?
- Биле и прошле... као неуспео покушај дежурних мрзилаца свега доброг овде у вези имања утицаја и у репрезентацији.
Имања или преузимања?
- Казао сам, било и прошло...
С ове временске дистанце, занимљиво би било да деколтирате „ауторитативне”?
- Препознаће се... Што бих њима и данас стајао на муку ха, ха...
Иако јесу на вашу, након првенства Европе?
- Њихова брука, перфидно деловање да не останем селектор сениорског државног тима и поред договора с челним људима ФС Србије.
Гневност не јењава, субјективно гледано?
- Не, не... нисам љут, свак се борио за сопствене циљеве. Они за инстант, сарадници и ја годину и по за чистоту у селектирању екстра екипе. Нигде погрешили нисмо, напротив, истерали смо своје и обрадовали нацију. Изузетност напослетку постигли, фудбалској Европи показали да можемо барабар и с најбољима.
Како сте припремали финалну утакмицу с Француском?
- Уобичајено... студиозно, али и акцентом на релакс. С потоњем и занимљивост, поједини су пре утакмице предлагали тренинг. Одбио сам априори, с момцима пре подне прошетао центром Каунаса, разговарао опуштено, фотографисао... Играче није требало посебно мотивисати, знали смо да је финална утакмица зависила од њих. Искључиво. Ма, професионалци... пар екселанс. Петорица с Вељком Пауновићем и светски прваци, две године касније.
Неистомишљеници су суфлирали из Србије или, шаљиво речено, на лицином месту?
- Небитно... Феноменалан је датум данас, не кваримо успомену на авангардан успех. Ко зна кад и да ли ће икад бити поновљен.
Јесте ли уочи финала имали дилема, кадровских и стратешких?
- Нисам... Французе смо потанко скенирали, након ремија у групи додатно упознали индивидуалне и екипне квалитете. Шта би могли да нам приреде, поготово из прекида. Концепцију смо градили и на томе, моћни били у брањеном простору с Митровићем, Сергејом, Филиповићем, Голубовићем и Вељковићем. Остало је историја... Нимало случајна, као и интересантан детаљ с мојом судбинском повезаношћу са бројем - 11. Рођен сам тад, у толико часова и безмало целу каријеру на дресу имао два кеца. И, важније: финалну утакмицу је отворио и одлучио Андрија Луковић.
Сликовит знак, нема шта?
- Како није...
Француску, чинило се, респектовали сте превише?
- Како се узме... Таквом утиску је понајвише кумовала завршница меча, дефанзивна с наше стране. Логична, с обзиром на гол предности. Дотад нисмо били у подређеном положају, напротив. Врхунском тактичком дисциплином, мирноћом и индивидуалним квалитетима у свим тренуцима смо препознавали задате принципе игре и решавали кључне ситуације. Гол постигли из израђене акције, сијасет пута поновљене на тренинзима. Павловски лопту „боцне” ка Митровићу, он повратну и...
И, коме сте прво полетели у загрљај?
- Не знам... Радовали смо се, грлили, скакали... Тек после победе, доделе пехара и медаља... кад се сетим, само. Тренуци прелепи, за сва времена.
Да ли сте у трену били свесни ванвременског успеха, или..?
- Наравно... Нисам био клинац већ искусан професионалац с врхунском играчком каријером и небројано трофеја. Нисам ни ликовао, побеђивао сам и раније много више него губио. Таман посла у успеху понео, касније. Жалим једино што отад ниједна репрезентативна селекција није ни близу била да буде шампион Европе, црње да буде...
Неће још дуго?
- Да, нажалост...
ТАЛИЧАН И ПИКСИЈУ
Селекторовање сте заменили помоћништвом, да ли и баталили шефовање?
- Не, не, не... Пикси је мој пријатељ, својевремено капитен и са задовољством сам прихватио позив да будем део стручног штаба репрезентације и то је то... Питање је, дакле, времена кад ћу опет да будем самосталан, највероватније после европског првенства.
Отишли или не у Немачку?
- Добре ствари радимо, атмосфера је породична и после Катара би ваљало заокружити дивну причу с државним тимом.
Да, ви сте талични?
- Ха, ха... даће бог!
КАКО СУ ПРОШЛИ
Предраг Рајковић
- После првенства Европе је из Јагодине прешао у Звезду, затим бранио у озбиљним лигама. Репрезентативац је, сад у Мајорки и може да буде презадовољан каријером. Све, дакле, на његовој је страни.
Стефан Чупић
- Изузетан голман је био у то време, убрзо отишао у Норвешку, затим на Кипар и у Јерменију. Вратио се овде, бранио у Вождовцу, Радничком 1923 и Раду. Клуб нема, засад. Штета, очекивао сам бременитији опус.
Петар Голубовић
- Врхунски професионалац, изузетан и карактеран играч, диван и васпитан. Отуд, барем мене, није зачудио трансфер у Рому. Потом, искуство је наставио да стиче у Италији, Белгији, Норвешкој и тренутно у Русији. Петра бих с великим задовољством препоручио сваком клубу, разумљиво, да сам главни тренер и ангажовао оберучке.
Слободан Урошевић
- Капитен Партизана је био донедавна, што није мала ствар. Напротив. Видећемо шта ће направити на Кипру, али нема разлога да буде незадовољан досадашњом биографијом.
Никола Антић
- Одличан леви бек и сјајан момак, занимљиво, њега сам више користио од Урошевића. После Звезде и Војводине, опет је завредео позив великог клуба. Капитен је био у Шахтјору из Солигорска, освојио три титуле, Куп и Суперкуп Белорусије, играо европска такмичења. Немало фудбалско умеће, убеђен сам, потврдиће и у Партизану.
Александар Филиповић
- Професионалац, од главе до пете. Дубок траг је оставио у Јагодини и у БАТЕ Борисову, верујем, хоће и у Партизану. Штопера је играо код мене, сматрам много боље него на бековским позицијама. Колеге друкчије мисле...
Милош Вељковић
- Топ-ниво, екстра момак. Интелигентан и ментално јак, да не дужим - Швајцарац. Репрезентативац је, игра у Бундеслиги и, што рекох: момак за десетку!
Сергеј Милинковић-Савић
- Шта о њему да кажем, изузев да је отишао у Ал Хилал да опљачка Арапе ха, ха... Жалим што из Лација није отишао у већи клуб, ипак, слови за једног од најбољих играча у Европи.
Дејан Мелег
- Много сам очекивао, имао је изузетан технички квалитет, био у Војводини, Ајаксу, Звезди... Жао ми је што није искористио богомдан таленат, потпуно остварио у врхунском фудбалу. Штета, збиља.
Марко Павловски
- Штета и за њега... могао је много боље да профитира од фудбала. Што није, поред његових мањкавости, кумовали су донекле и тренери неадекватним упаривањем његових квалитета с екипним. Марко је ретко виђен момак, из дивне фамилије. Изузетан професионалац, вођа...
Андрија Луковић
- Фуриозно је кренуо... ПСВ, Звезда... Њему, мислио сам, само небо биће граница. Кад оно... Вождовац, Раков, Фамаликао, Б-САД, Зира. Бедак, нема шта.
Мијат Гаћиновић
- Моја и дан-данас тиха патња, због неиграња у финалу. Заслужио је, међутим, превагнули су тактички интереси екипе. Одлуку је разумео и беспоговорно прихватио, иако најмлађи у полуфиналу с Португалијом био можда и кључни играч. Његов гест да се захвали петнаестак дана након ЕП, накнадно је био позван због лакше повреде Чаврића, понајбоље осликава врхунско кућно васпитање и несвакидашњи карактер. Сјајно игра у Грчкој, близу је повратка у репрезентацију... Изузетан момак, не знам шта бих још рекао.
Милан Војводић
- Негде се изгубио, нажалост. Потенцијал није мањкао и, збиља, не знам зашто се једини из генерације није афирмисао.
Немања Максимовић
- Нестваран професионалац, изванредан тимски играч. Нико кад не може, он може. Савршен момак, неко за ког можете обе руке у ватру.
Огњен Ожеговић
- Мало специфичан играч ха, ха... а, квалитетан. Рекао бих и од појединих тренера недовољно схваћен да би пронашао прави пут и, сходно играчком умећу, био на много вишем нивоу.
Урош Ђурђевић
- Код мене је у Партизану играо десно, код других у шпицу. Одлично, међутим, боље би прошао да је био поливалентан. Што сам тад и очински саветовао, говорио: имаћеш проблем Александра Митровића, током селе каријере. И, нажалост, био у праву. Годинама успешно игра у Шпанији, постиже голове, репрезентативац је Црне Горе и у најбољим голгетерским годинама. Хихон јесте велик клуб, али недовољно спрам његових квалитета.
Александар Митровић
- Шта бих могао да кажем за главног обележивача ЕП у Литванији и најефикаснијег у историји репрезентативног фудбала, а да већ није познато. Можда да смо срећу имали што је био кажњен у Партизану, зато и био део експедиције ха, ха... Вееелик је Митар, не само радник за екипу и голгетер, него и човек. Ма, људина...
Александар Чаврић
- Чавру сам недовољно опорављеног водио у Литванију, што довољно говори о играчким и људским квалитетима. Легенда је Слована, игра одлично и, како чујем, известан је трансфер у Рубин.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
