Каква будућност чека златне из Ниша?

У Нишу, Србији, свуда где наши држављани живе и раде, а наравно прате кошарку, радовало се златној медаљи јуниора до 18 година на Европском првенству. С обзиром да је Србија наследница СФРЈ, то је 11. пут да су се наше младе наде попеле на кров Старог континента, с тим што није без значаја напоменути да се од 2004. смотра јуниора одржава сваке године, за разлику од раније када је то било сваке две. И није било толико категорија…Као да је и ФИБА препознала све мањи прилив нових асова па је кроз број такмичења желела да стимулише рад са подмлатком у најширем смислу.

Тренери одавно причају да златна медаља није најважнија, да је много вредније колико ће играча из те генерације постати сениорски репрезентативци, иако наравно није занемарљиво ни израстање у добре играче прволигашког нивоа. Уосталом, у клубовима се момци формирају, од њихове снаге, амбиција и стремљења зависи и квалитет националне кошарке.

Да завиримо мало у прошлост, по принципу историја је учитељица живота, мада су се околности толико промениле да је велико питање могу ли постулати, не само од пре пола века већ и краћег интервала, издржати огледање са савременим добом. Рецимо, број странаца у клубовима расте, док их у СФРЈ није ни било…

Та чињеница можда је и кључна за ову причу…наравно и људи који воде клубове, као и генерална национална стратегија, ако је уопште има, односно питање шта је циљ.

Далеке 1972. у Задру јуниорска репрезентација под командом Мирка Новосела освојила је прву златну медаљу, а водећи играчи те генерације Драган Кићановић, поникао у Железничару из Чачка, Рајко Жижић (из Никшића, тада у ОКК Београду), Мирза Делибашић, оформљен у Слободи из Тузле и Жељко Јерков у Пуљанки из Пуле, све друголигаши осим Клонфера, брзо су прекомандовани у сениорску репрезентацију и од 1973. до 1983. носили су игру вишенационалног државног тима. Не били чланови, него носиоци игре. У том интервалу СФРЈ је освојила три европска злата, једно светско и као круну најсјајнију олимпијску медаљу 1980. у Москви. Наравно, уз допринос Зорана Славнића, Дражена Далипагића и Крешимира Ћосића, пре других.

У Орлеану у Француској 1974, поново је освојено злато (селектор Богдан Тањевић), а Ратко Радовановић, Бранко Скроче, Андро Кнего и Миховил Накић брзо су постали и сениорски репрезентативци. Није лоше подсетити младе да су ти људи, та осморица побројаних већ као тинејџери били носиоци игре својих клубова.

Још две године касније, у Шпанији 1976. поново је СФРЈ (тренер Лука Станчић, помоћник Душан Ивковић), на највишој степеници победничког постоља. Главни играч је Раде Вукосављевић, две године млађи од генерације, плејмејкер чију блиставу каријеру је спречила болест. Од тих 12 само је Александар Петровић био учесник великих такмичења, али памте се и Миодраг Марић, Предраг Богосављев, Миле Станковић, Чедо Брборић…

Наредно злато дошло је 1986. са Александром Ђорђевићем, Владе Дивцем, Дином Рађом, Тонијем Кукочем, на клупи Светислав Пешић, а поред у екипи Лука Павићевић, Небојша Илић, Славиша Копривица, Раденко Добраш, Мирослав Пецарски, Теоман Алибеговић, Самир Авдић…све имена добро знана у свету кошарке. Већ наредне године та генерација је постала и светски шампион, а Дивац, Ђорђевић и Кукоч и Рађа су постали сенирски репрезентативци код Крешимира Ћосића.

Из наредне генерације златних 1988, Првенство у Србобрану и Врбасу, селектор Душко Вујошевић, Предраг Даниловић и Аријан Комазец су моментално прекомандовани међу сениоре. Комазец је већ био први стрелац лиге СРФЈ.

На наредну медаљу смо чекали до 2005, освојили су је под надзором Стевана Караџића Милош Теодосић, Миленко Тепић, Мирослав Радуљица, Владимир Штимац, Иван Паунић… који су освајачи медаља на великим такмичењима и у сениорској конкуренцији. Драган Лабовић је био најкориснији учесник.

У Шпанији 2007, тренер Дејан Мијатовић, опет злато, а највећи домет имали су Милан Мачван и Бранко Лазић, освајачи медаља са сениорима. Те године под командом Мирослава Николића генерација која је освојила Европу две године раније покорила је и свет, био је ту Стефан Марковић, Бобан Марјановић…

Из генерације која је у Француској 2009. била прва под командом Владе Јовановића само је Данило Анђушић играо као сениор на великом такмичењу.

Наредно злато опет је било у режији Владимира Јовановића, МВП био је Никола Мишковић, у екипи и Марко Пецарски, МВП ЕП 2018, такође злато, али и Филип Петрушев, Урош Трифуновић, Далибор Илић…Тренер је био Александар Бућан.

Јасно је како време одмиче да се јуниорима поклања све мање пажње, да њихово израстање у асове иде све теже. Али и да су на најталентованијим генерацијама почивале епохе наше кошарке. У то нема сумње јер су два златна доба почивала на њима и - сребрно од када се земља зове Србија.

Зашто је све мање нових асова, природно да је питање за стручњаке, али и лаику је јасно да је младима све теже да изборе место међу звездама. Систем им баш и не иде на руку.