Kakva budućnost čeka zlatne iz Niša?

U Nišu, Srbiji, svuda gde naši državljani žive i rade, a naravno prate košarku, radovalo se zlatnoj medalji juniora do 18 godina na Evropskom prvenstvu. S obzirom da je Srbija naslednica SFRJ, to je 11. put da su se naše mlade nade popele na krov Starog kontinenta, s tim što nije bez značaja napomenuti da se od 2004. smotra juniora održava svake godine, za razliku od ranije kada je to bilo svake dve. I nije bilo toliko kategorija…Kao da je i FIBA prepoznala sve manji priliv novih asova pa je kroz broj takmičenja želela da stimuliše rad sa podmlatkom u najširem smislu.

Treneri odavno pričaju da zlatna medalja nije najvažnija, da je mnogo vrednije koliko će igrača iz te generacije postati seniorski reprezentativci, iako naravno nije zanemarljivo ni izrastanje u dobre igrače prvoligaškog nivoa. Uostalom, u klubovima se momci formiraju, od njihove snage, ambicija i stremljenja zavisi i kvalitet nacionalne košarke.

Da zavirimo malo u prošlost, po principu istorija je učiteljica života, mada su se okolnosti toliko promenile da je veliko pitanje mogu li postulati, ne samo od pre pola veka već i kraćeg intervala, izdržati ogledanje sa savremenim dobom. Recimo, broj stranaca u klubovima raste, dok ih u SFRJ nije ni bilo…

Ta činjenica možda je i ključna za ovu priču…naravno i ljudi koji vode klubove, kao i generalna nacionalna strategija, ako je uopšte ima, odnosno pitanje šta je cilj.

Daleke 1972. u Zadru juniorska reprezentacija pod komandom Mirka Novosela osvojila je prvu zlatnu medalju, a vodeći igrači te generacije Dragan Kićanović, ponikao u Železničaru iz Čačka, Rajko Žižić (iz Nikšića, tada u OKK Beogradu), Mirza Delibašić, oformljen u Slobodi iz Tuzle i Željko Jerkov u Puljanki iz Pule, sve drugoligaši osim Klonfera, brzo su prekomandovani u seniorsku reprezentaciju i od 1973. do 1983. nosili su igru višenacionalnog državnog tima. Ne bili članovi, nego nosioci igre. U tom intervalu SFRJ je osvojila tri evropska zlata, jedno svetsko i kao krunu najsjajniju olimpijsku medalju 1980. u Moskvi. Naravno, uz doprinos Zorana Slavnića, Dražena Dalipagića i Krešimira Ćosića, pre drugih.

U Orleanu u Francuskoj 1974, ponovo je osvojeno zlato (selektor Bogdan Tanjević), a Ratko Radovanović, Branko Skroče, Andro Knego i Mihovil Nakić brzo su postali i seniorski reprezentativci. Nije loše podsetiti mlade da su ti ljudi, ta osmorica pobrojanih već kao tinejdžeri bili nosioci igre svojih klubova.

Još dve godine kasnije, u Španiji 1976. ponovo je SFRJ (trener Luka Stančić, pomoćnik Dušan Ivković), na najvišoj stepenici pobedničkog postolja. Glavni igrač je Rade Vukosavljević, dve godine mlađi od generacije, plejmejker čiju blistavu karijeru je sprečila bolest. Od tih 12 samo je Aleksandar Petrović bio učesnik velikih takmičenja, ali pamte se i Miodrag Marić, Predrag Bogosavljev, Mile Stanković, Čedo Brborić…

Naredno zlato došlo je 1986. sa Aleksandrom Đorđevićem, Vlade Divcem, Dinom Rađom, Tonijem Kukočem, na klupi Svetislav Pešić, a pored u ekipi Luka Pavićević, Nebojša Ilić, Slaviša Koprivica, Radenko Dobraš, Miroslav Pecarski, Teoman Alibegović, Samir Avdić…sve imena dobro znana u svetu košarke. Već naredne godine ta generacija je postala i svetski šampion, a Divac, Đorđević i Kukoč i Rađa su postali senirski reprezentativci kod Krešimira Ćosića.

Iz naredne generacije zlatnih 1988, Prvenstvo u Srbobranu i Vrbasu, selektor Duško Vujošević, Predrag Danilović i Arijan Komazec su momentalno prekomandovani među seniore. Komazec je već bio prvi strelac lige SRFJ.

Na narednu medalju smo čekali do 2005, osvojili su je pod nadzorom Stevana Karadžića Miloš Teodosić, Milenko Tepić, Miroslav Raduljica, Vladimir Štimac, Ivan Paunić… koji su osvajači medalja na velikim takmičenjima i u seniorskoj konkurenciji. Dragan Labović je bio najkorisniji učesnik.

U Španiji 2007, trener Dejan Mijatović, opet zlato, a najveći domet imali su Milan Mačvan i Branko Lazić, osvajači medalja sa seniorima. Te godine pod komandom Miroslava Nikolića generacija koja je osvojila Evropu dve godine ranije pokorila je i svet, bio je tu Stefan Marković, Boban Marjanović…

Iz generacije koja je u Francuskoj 2009. bila prva pod komandom Vlade Jovanovića samo je Danilo Anđušić igrao kao senior na velikom takmičenju.

Naredno zlato opet je bilo u režiji Vladimira Jovanovića, MVP bio je Nikola Mišković, u ekipi i Marko Pecarski, MVP EP 2018, takođe zlato, ali i Filip Petrušev, Uroš Trifunović, Dalibor Ilić…Trener je bio Aleksandar Bućan.

Jasno je kako vreme odmiče da se juniorima poklanja sve manje pažnje, da njihovo izrastanje u asove ide sve teže. Ali i da su na najtalentovanijim generacijama počivale epohe naše košarke. U to nema sumnje jer su dva zlatna doba počivala na njima i - srebrno od kada se zemlja zove Srbija.

Zašto je sve manje novih asova, prirodno da je pitanje za stručnjake, ali i laiku je jasno da je mladima sve teže da izbore mesto među zvezdama. Sistem im baš i ne ide na ruku.