Јована Гузијан: Нећу да ме гледају, хоћу да ме слушају!

Да ли сте некад утишали тон да не слушате тв коментатора и изливе фраза, поштапалица, нелогичних језичких и физичких констатација праћених навијачким фрустрацијама? „Примио је једну лопту“... Као да је писмо и да се утакмица игра с две истовремено! Транзиција, фул-бек... или у кошарци пик-ен-рол, мис-меч... И све гарнирано несхватљивим мешањем фудбалера, страних или домаћих свеједно, тврдњама да је странац с двадесетак одиграних утакмица легенда нашег великана...  Кад дефинитивно промените канал и на другом, између осталог, угледате кадар у којем прелепа девојка интервјуише тренера и поставља питања која управо вас интересују после утакмице, јасно је да ТВ Арена и њено заштитно лице Јована Гузијан остају меморисани као најпозитивнији примери телевизијског спортског новинарства.

У редакцију Спортског журнала стигла је по договору и, закључићете, имала шта да каже о себи, телевизији, новинарству, фудбалу и женама у спорту генерално.

Откуд идеја да се бавите спортским новинарством?

- Нисам имала идеју да се бавим спортским новинарством. Уписала сам економију и маркетинг, а спорт сам волела. Моја првобитна идеја је била да се бавим маркетингом и ПР-ом у спорту. Међутим, паралелно са средњом школом сам завршавала школу новинарства и онда су нас у склопу праксе слали у разне редакције. Ја се ни у једној нисам пронашла. Одлучила сам једину још спортску телевизије да пробам и, ако ту не буде ништа, онда дефинитивно од новинарства нема ништа. После пар година Арена је тражила женска ТВ лица када су уводили студијске програме. Пријавила сам се на аудицију и тако сам завршила у спортском новинарству.

Тренирали сте одбојку?

- Тренирала сам одбојку, да, да.

А фудбал волела?

- Тата, брат, касније, школа, друштво. Увек је моје окружење било оријентисано ка спорту, пратиле су се кошаркашка и ватерполо репрезентација. Дербији су се гледали некако из друге перспективе. И репрезентација у фудбалу. Иако нисмо имали неких великих успеха, некако то нас је све држало на окупу. Отуд и та љубав према спорту. И увек смо ми, девојчице, биле те које на школским турнирима идемо па навијамо за наше одељење итд. И некако је то био саставни део мог живота, није постојала нека друга алтернатива.

Претпостављам да навијате за Црвену звезду, иако није добро рећи да новинар навија за некога, али...

-  Имам одговоре на то! Ко год се бави спортским новинарством и каже да не навија ни за кога, тај лаже. Апсолутно. Ја се држим става да сви почнемо  да пратимо спорт зато што просто за некога навијамо. Треба разграничити то у послу, задржати објективност, да се никад та друга – противничка страна, конкретно у мом случају на изјавама, да се никад тренер екипе која игра против Црвене звезде, не осети подређеним на било који начин.

Да ли је тешко бити жена у спортском новинарству?

- До пре пар година сам мислила да није, да је дивно бити жена у спортском новинарству, а онда сам мало порасла. Почела сам да схватам да је тешко бити жена, генерално у мушком свету… Углавном су мушкарци у мом послу и џентлмени, и увек хоће да помогну и изађу у сусрет… Али, ја не волим да ми неко да излази у сусрет зато што сам женско! Он је мушко, па се онда поставио заштитнички или као џентлмен… Мислим да равноправност још увек не постоји. Временом сам престала да се борим против ње, јер сам схватила да има много мушких колега који не разумеју сам фудбал. И, уопште немам потребу да се такмичим са њима!

Колико је уопште потребно да се телевизијски новинар разуме у фудбал да би правилно сагледао утакмицу и на пречац поставио питање које се само по себе наметне, а које неко ко не познаје довољно добро, можда и не би питао?

- Уопште није битно шта ја мислим, трудим се да моја питања буду конципирана тако да добијем одговоре на оно што интересује гледаоце у том тренутку. Ја сам негде почела то тако да посматрам и никада се нисам трудила да се превише бавим неким тактичким, стручним стварима. Мислим да неко ко се није бавио спортом на врхунском професионалном нивоу не би ни требало да се упушта у то.

На сва питања Јована Гузијан одговара као најбоље припремљени студент на испиту. Изузетно елоквентна, искрено је причала и о љутњама саговорника…

- Љутили су се али не због питања. Имала сам ситуацију, пошто тренер када добије црвени картон током утакмице не може да се враћа касније на терен да даје изјаве и у таквим случајевима углавном долазе помоћници. У 95% случајева продуцент који га доводи каже ми “доћи ће ти помоћник, тако и тако се зове”… Мислим да је Младост била у питању и дошао је помоћник, наместило се да продуцент није могао да ми каже, јер су се одмах заменили и ја због себе и због потписа на телевизији, да знам име и презиме човеку питам како се зове а он каже: “Је л’ ти разговараш са мном, а не знаш како се ја зовем”!.’ То је било непријатно.

Мора ли новинарка да зна баш све?

- У принципу, немогуће је знати све. Требало би да будемо припремљени на све ситуације и да не могу неке ствари да нас изненаде, али ето… Од тада сам почела да гледам протокол и за сваки случај запишем име помоћника.

Како се припремате за утакмице?

- Зависи, слушам конференције, видим негде шта ће да кажу у најави утакмица, пре свега око састава. Консултујем се са коментатором који такође припрема пренос. Мало прођемо неке претходне утакмице, претходне резултате и то је то.

Ко су најнезгоднији саговорници?

- Они који изгубе. Никад нисам имала проблем са неким тешким саговорницима. Било је рецимо људи који нису причљиви, не воле камеру, имају страх од тога… У почетку сам то погрешно тумачила, односно схватала сам лично, док нисам дошла у тај моменат да њега није страх од мене и од мог питања, нити има нешто лично против мене, него просто има проблем с камером, Спортисти генерално не воле да дају интервјуе, ни да се снимају…

Како реагују навијачи на некога ко је симпатичан и држи микрофон доле на терену после утакмице кад је пажња усмерена на вас и на вашег саговорника - тренера?

- На почетку је било много више коментара јер, наместило се тако да сам била у том тренутку поред Драгане Косјерине која је у тим годинама прелазила на РТС, једино женско које се појавило баш на некој спортској телевизији.. Ишла сам на терен, људи су реаговали, било им је чудно. Касније су почеле да се појављују и остале девојке, мислим на новинарке и водитељке… У почетку је било много више коментара и углавном су били везани за физички изглед, али, никад ништа увредљиво, никад ништа лоше… Онда сам се трудила и увек имала у глави: нећу да ме гледају, хоћу да ме слушају! Нисам се нешто посебно ни спремала. Увек сам се припремала, увек са колегама прођем питања, знала сам сваког играча у Суперлиги! За сваки тим сам могла да набројим, можда не стартних 11 али 7-8 стандардних играча и много сам пажње придавала томе да бих схватила да ће просто људи мене увек само да гледају.

Није се збунила ни изгубила мисао ни кад је фоторепортер ушао у канцеларију и прекинуо на тренутак причу констатацијом: “ми се познајемо доле са терена”… Наставила је као да су камере укључене:

- Не могу да кажем, није ме болело, али ми је јако сметало… Размишљала сам: ја имам и шта да кажем, ја се припремам, ја знам, ја пратим, ја желим и да учим и кад нешто не знам ја ћу да питам, да следећи пут одрадим боље. Међутим, никада никакву похвалу на тај рачун нисам добила.

Да ли се кајете што сте постали спортски новинар а не на пример одбојкашица?

- Не, кајем се. Опет бих све исто. Јако сам срећна и радим посао који волим, пронашла сам се у томе, не знам да ли бих се пронашла као професионални спортиста. Сад кад их гледам овако са стране, схватам колико је заправо тешко бити професионални спортиста и онда не знам да ли бих ја била капацитет за то.

Постоје жене које су кад је фудбал у питању верзираније од мушкараца…

- Ја бих волела да будемо и у том смислу равноправни. Као што неке жене никада нису играле фудбал, ни неки мушкарци који се баве овим послом никада нису играли фудбал, зато мислим да нам је то основно предзнање негде можда и на истом нивоу. Мушкарци ће увек то гледати из другачије перспективе него жене. Па и јесте негде мушки спорт. Не мислим да треба по сваку цену да се такмичимо са мушкарцима. Али само мислим да би требало да се промени перспектива у смислу да моје питање које ће бити исто као питање неког мушког колеге има исту тежину. Да се не разликује што сам ја женско која је то поставила, а он је мушкарац. Али, ако питам каква су ваша очекивања пред утакмицу, да се исто одговори и мени као и мушком колеги. Генерално саговорници некада верују  да ће мушкарцу пре да испричају неке конкретније ствари него мени. Не схватају да га ја не питам то зато што то мене интересује него зато што је мој посао да пренесем та очекивања гледаоцима који гледају његов тим и навијају за њега.

Да ли код куће сугеришу “због чега ниси питала то и то”…

- Моји се код куће још увек нису помирили да се бавим овим послом. Њима и даље то уопште не иде у главу! Њима се мој посао своди на то да набавим карте.

А остали?

- Поставила сам се тако да увек треба да ми кажу... Када нису задовољни резултатом или игром: “ти не критикујеш довољно или.”..

 Шта бисте могли да поручите младим девојкама, које можда у вама виде тв идола?

- Саветовала бих да прате свој осећај. Ако мисле да могу да се изборе за своје место у том послу, и пре свега да буду срећне и задовољне с послом који раде, онда што да не. Давно сам избацила из главе тај сегмент да се такмичим са било ким, да се доказујем било коме… Видела сам простор да могу себе да изградим. Желела сам да стекнем искуство у раду са људима, у раду на терену, у неким ванредним ситуацијама, по свим могућим временским условима и на путовањима… И кад дођеш на аеродром у пет ујутру, па мораш на смену, да реагујеш у разноразним ситуацијама… Да се научи језик, пропутује свет, види како ван наших граница то све изгледа, функционише и онда касније негде то искуство примени. Значи микс стреса и задовољства. Волим адреналин, волим ту утакмицу и све што буди у нама! А кад дође пауза, полусезона, јако ми буде досадно и једва чекам да се вратим на стадион. Без обзира што је лети 40, а зими минус 10.

И докле тако?

- Док трају снови. Стварно сам врло свесна да ми жене, на жалост, имамо рок трајања у овом послу и ако ниси водитељ дневника на РТС-у дођеш у неке године, просто... Таква нам је природа да се мењају приоритети животни с годинама, доћи ће сутра породица, можда нећу имати толико ни времена ни простора да будем на терену као што сам сада, да сваки викенд будем...

Шта ћете радити ако се, рецимо, удате за некога ко не воли спорт?

- Не знам! То ми је један од највећих страхова које имам. Не знам како бих то поднела... Никад се не зна што носи живот. Не, нисам искључива, далеко од тога, просто на те ствари не може да се утиче, али ја не знам како би мени могао да се свиди неко ко је против спорта.

Јована Гузијан! Дефинитивно, девојка која не треба да брине да ли је саговорници и гледаоци само гледају или и слушају!