Jovana Guzijan: Neću da me gledaju, hoću da me slušaju!

Da li ste nekad utišali ton da ne slušate tv komentatora i izlive fraza, poštapalica, nelogičnih jezičkih i fizičkih konstatacija praćenih navijačkim frustracijama? „Primio je jednu loptu“... Kao da je pismo i da se utakmica igra s dve istovremeno! Tranzicija, ful-bek... ili u košarci pik-en-rol, mis-meč... I sve garnirano neshvatljivim mešanjem fudbalera, stranih ili domaćih svejedno, tvrdnjama da je stranac s dvadesetak odigranih utakmica legenda našeg velikana...  Kad definitivno promenite kanal i na drugom, između ostalog, ugledate kadar u kojem prelepa devojka intervjuiše trenera i postavlja pitanja koja upravo vas interesuju posle utakmice, jasno je da TV Arena i njeno zaštitno lice Jovana Guzijan ostaju memorisani kao najpozitivniji primeri televizijskog sportskog novinarstva.

U redakciju Sportskog žurnala stigla je po dogovoru i, zaključićete, imala šta da kaže o sebi, televiziji, novinarstvu, fudbalu i ženama u sportu generalno.

Otkud ideja da se bavite sportskim novinarstvom?

- Nisam imala ideju da se bavim sportskim novinarstvom. Upisala sam ekonomiju i marketing, a sport sam volela. Moja prvobitna ideja je bila da se bavim marketingom i PR-om u sportu. Međutim, paralelno sa srednjom školom sam završavala školu novinarstva i onda su nas u sklopu prakse slali u razne redakcije. Ja se ni u jednoj nisam pronašla. Odlučila sam jedinu još sportsku televizije da probam i, ako tu ne bude ništa, onda definitivno od novinarstva nema ništa. Posle par godina Arena je tražila ženska TV lica kada su uvodili studijske programe. Prijavila sam se na audiciju i tako sam završila u sportskom novinarstvu.

Trenirali ste odbojku?

- Trenirala sam odbojku, da, da.

A fudbal volela?

- Tata, brat, kasnije, škola, društvo. Uvek je moje okruženje bilo orijentisano ka sportu, pratile su se košarkaška i vaterpolo reprezentacija. Derbiji su se gledali nekako iz druge perspektive. I reprezentacija u fudbalu. Iako nismo imali nekih velikih uspeha, nekako to nas je sve držalo na okupu. Otud i ta ljubav prema sportu. I uvek smo mi, devojčice, bile te koje na školskim turnirima idemo pa navijamo za naše odeljenje itd. I nekako je to bio sastavni deo mog života, nije postojala neka druga alternativa.

Pretpostavljam da navijate za Crvenu zvezdu, iako nije dobro reći da novinar navija za nekoga, ali...

-  Imam odgovore na to! Ko god se bavi sportskim novinarstvom i kaže da ne navija ni za koga, taj laže. Apsolutno. Ja se držim stava da svi počnemo  da pratimo sport zato što prosto za nekoga navijamo. Treba razgraničiti to u poslu, zadržati objektivnost, da se nikad ta druga – protivnička strana, konkretno u mom slučaju na izjavama, da se nikad trener ekipe koja igra protiv Crvene zvezde, ne oseti podređenim na bilo koji način.

Da li je teško biti žena u sportskom novinarstvu?

- Do pre par godina sam mislila da nije, da je divno biti žena u sportskom novinarstvu, a onda sam malo porasla. Počela sam da shvatam da je teško biti žena, generalno u muškom svetu… Uglavnom su muškarci u mom poslu i džentlmeni, i uvek hoće da pomognu i izađu u susret… Ali, ja ne volim da mi neko da izlazi u susret zato što sam žensko! On je muško, pa se onda postavio zaštitnički ili kao džentlmen… Mislim da ravnopravnost još uvek ne postoji. Vremenom sam prestala da se borim protiv nje, jer sam shvatila da ima mnogo muških kolega koji ne razumeju sam fudbal. I, uopšte nemam potrebu da se takmičim sa njima!

Koliko je uopšte potrebno da se televizijski novinar razume u fudbal da bi pravilno sagledao utakmicu i na prečac postavio pitanje koje se samo po sebe nametne, a koje neko ko ne poznaje dovoljno dobro, možda i ne bi pitao?

- Uopšte nije bitno šta ja mislim, trudim se da moja pitanja budu koncipirana tako da dobijem odgovore na ono što interesuje gledaoce u tom trenutku. Ja sam negde počela to tako da posmatram i nikada se nisam trudila da se previše bavim nekim taktičkim, stručnim stvarima. Mislim da neko ko se nije bavio sportom na vrhunskom profesionalnom nivou ne bi ni trebalo da se upušta u to.

Na sva pitanja Jovana Guzijan odgovara kao najbolje pripremljeni student na ispitu. Izuzetno elokventna, iskreno je pričala i o ljutnjama sagovornika…

- Ljutili su se ali ne zbog pitanja. Imala sam situaciju, pošto trener kada dobije crveni karton tokom utakmice ne može da se vraća kasnije na teren da daje izjave i u takvim slučajevima uglavnom dolaze pomoćnici. U 95% slučajeva producent koji ga dovodi kaže mi “doći će ti pomoćnik, tako i tako se zove”… Mislim da je Mladost bila u pitanju i došao je pomoćnik, namestilo se da producent nije mogao da mi kaže, jer su se odmah zamenili i ja zbog sebe i zbog potpisa na televiziji, da znam ime i prezime čoveku pitam kako se zove a on kaže: “Je l’ ti razgovaraš sa mnom, a ne znaš kako se ja zovem”!.’ To je bilo neprijatno.

Mora li novinarka da zna baš sve?

- U principu, nemoguće je znati sve. Trebalo bi da budemo pripremljeni na sve situacije i da ne mogu neke stvari da nas iznenade, ali eto… Od tada sam počela da gledam protokol i za svaki slučaj zapišem ime pomoćnika.

Kako se pripremate za utakmice?

- Zavisi, slušam konferencije, vidim negde šta će da kažu u najavi utakmica, pre svega oko sastava. Konsultujem se sa komentatorom koji takođe priprema prenos. Malo prođemo neke prethodne utakmice, prethodne rezultate i to je to.

Ko su najnezgodniji sagovornici?

- Oni koji izgube. Nikad nisam imala problem sa nekim teškim sagovornicima. Bilo je recimo ljudi koji nisu pričljivi, ne vole kameru, imaju strah od toga… U početku sam to pogrešno tumačila, odnosno shvatala sam lično, dok nisam došla u taj momenat da njega nije strah od mene i od mog pitanja, niti ima nešto lično protiv mene, nego prosto ima problem s kamerom, Sportisti generalno ne vole da daju intervjue, ni da se snimaju…

Kako reaguju navijači na nekoga ko je simpatičan i drži mikrofon dole na terenu posle utakmice kad je pažnja usmerena na vas i na vašeg sagovornika - trenera?

- Na početku je bilo mnogo više komentara jer, namestilo se tako da sam bila u tom trenutku pored Dragane Kosjerine koja je u tim godinama prelazila na RTS, jedino žensko koje se pojavilo baš na nekoj sportskoj televiziji.. Išla sam na teren, ljudi su reagovali, bilo im je čudno. Kasnije su počele da se pojavljuju i ostale devojke, mislim na novinarke i voditeljke… U početku je bilo mnogo više komentara i uglavnom su bili vezani za fizički izgled, ali, nikad ništa uvredljivo, nikad ništa loše… Onda sam se trudila i uvek imala u glavi: neću da me gledaju, hoću da me slušaju! Nisam se nešto posebno ni spremala. Uvek sam se pripremala, uvek sa kolegama prođem pitanja, znala sam svakog igrača u Superligi! Za svaki tim sam mogla da nabrojim, možda ne startnih 11 ali 7-8 standardnih igrača i mnogo sam pažnje pridavala tome da bih shvatila da će prosto ljudi mene uvek samo da gledaju.

Nije se zbunila ni izgubila misao ni kad je fotoreporter ušao u kancelariju i prekinuo na trenutak priču konstatacijom: “mi se poznajemo dole sa terena”… Nastavila je kao da su kamere uključene:

- Ne mogu da kažem, nije me bolelo, ali mi je jako smetalo… Razmišljala sam: ja imam i šta da kažem, ja se pripremam, ja znam, ja pratim, ja želim i da učim i kad nešto ne znam ja ću da pitam, da sledeći put odradim bolje. Međutim, nikada nikakvu pohvalu na taj račun nisam dobila.

Da li se kajete što ste postali sportski novinar a ne na primer odbojkašica?

- Ne, kajem se. Opet bih sve isto. Jako sam srećna i radim posao koji volim, pronašla sam se u tome, ne znam da li bih se pronašla kao profesionalni sportista. Sad kad ih gledam ovako sa strane, shvatam koliko je zapravo teško biti profesionalni sportista i onda ne znam da li bih ja bila kapacitet za to.

Postoje žene koje su kad je fudbal u pitanju verziranije od muškaraca…

- Ja bih volela da budemo i u tom smislu ravnopravni. Kao što neke žene nikada nisu igrale fudbal, ni neki muškarci koji se bave ovim poslom nikada nisu igrali fudbal, zato mislim da nam je to osnovno predznanje negde možda i na istom nivou. Muškarci će uvek to gledati iz drugačije perspektive nego žene. Pa i jeste negde muški sport. Ne mislim da treba po svaku cenu da se takmičimo sa muškarcima. Ali samo mislim da bi trebalo da se promeni perspektiva u smislu da moje pitanje koje će biti isto kao pitanje nekog muškog kolege ima istu težinu. Da se ne razlikuje što sam ja žensko koja je to postavila, a on je muškarac. Ali, ako pitam kakva su vaša očekivanja pred utakmicu, da se isto odgovori i meni kao i muškom kolegi. Generalno sagovornici nekada veruju  da će muškarcu pre da ispričaju neke konkretnije stvari nego meni. Ne shvataju da ga ja ne pitam to zato što to mene interesuje nego zato što je moj posao da prenesem ta očekivanja gledaocima koji gledaju njegov tim i navijaju za njega.

Da li kod kuće sugerišu “zbog čega nisi pitala to i to”…

- Moji se kod kuće još uvek nisu pomirili da se bavim ovim poslom. Njima i dalje to uopšte ne ide u glavu! Njima se moj posao svodi na to da nabavim karte.

A ostali?

- Postavila sam se tako da uvek treba da mi kažu... Kada nisu zadovoljni rezultatom ili igrom: “ti ne kritikuješ dovoljno ili.”..

 Šta biste mogli da poručite mladim devojkama, koje možda u vama vide tv idola?

- Savetovala bih da prate svoj osećaj. Ako misle da mogu da se izbore za svoje mesto u tom poslu, i pre svega da budu srećne i zadovoljne s poslom koji rade, onda što da ne. Davno sam izbacila iz glave taj segment da se takmičim sa bilo kim, da se dokazujem bilo kome… Videla sam prostor da mogu sebe da izgradim. Želela sam da steknem iskustvo u radu sa ljudima, u radu na terenu, u nekim vanrednim situacijama, po svim mogućim vremenskim uslovima i na putovanjima… I kad dođeš na aerodrom u pet ujutru, pa moraš na smenu, da reaguješ u raznoraznim situacijama… Da se nauči jezik, proputuje svet, vidi kako van naših granica to sve izgleda, funkcioniše i onda kasnije negde to iskustvo primeni. Znači miks stresa i zadovoljstva. Volim adrenalin, volim tu utakmicu i sve što budi u nama! A kad dođe pauza, polusezona, jako mi bude dosadno i jedva čekam da se vratim na stadion. Bez obzira što je leti 40, a zimi minus 10.

I dokle tako?

- Dok traju snovi. Stvarno sam vrlo svesna da mi žene, na žalost, imamo rok trajanja u ovom poslu i ako nisi voditelj dnevnika na RTS-u dođeš u neke godine, prosto... Takva nam je priroda da se menjaju prioriteti životni s godinama, doći će sutra porodica, možda neću imati toliko ni vremena ni prostora da budem na terenu kao što sam sada, da svaki vikend budem...

Šta ćete raditi ako se, recimo, udate za nekoga ko ne voli sport?

- Ne znam! To mi je jedan od najvećih strahova koje imam. Ne znam kako bih to podnela... Nikad se ne zna što nosi život. Ne, nisam isključiva, daleko od toga, prosto na te stvari ne može da se utiče, ali ja ne znam kako bi meni mogao da se svidi neko ko je protiv sporta.

Jovana Guzijan! Definitivno, devojka koja ne treba da brine da li je sagovornici i gledaoci samo gledaju ili i slušaju!