ВРЕМЕПЛОВ - Динст отео титулу првака Европе Југославији

Родио сам се овакав какав сам у октобру 1959. године. Наредне године, даће Бог одлазим у пензију. Први састав који сам знао напамет је био: Пантелић, Фазлагић, Дамјановић, Павловић, Пауновић, Холцер, Петковић, Тривић, Мусемић, Осим, Џајић.

У њему тројица мојих суграђана Сарајлија, а када сам имао девет година победили су у то време актуелног шампиона света Енглеску (1:0). Мислим да у граду на Миљацки није било ниједно дете које није знало тај тим у свако доба дана и ноћи.

Нисам о тој утакмици размишљао одавно, али када нас је недавно напустио Вахидин Мусемић проверио сам које је годиште био. Тада ми кроз главу прође тај састав и закључих „Боже, је л’ могућe како је то био млад и моћан тим”. Ивица Осим је са 27 година био најстарији. За данашње прилике невероватан податак. Сада нема ни једне репрезентације у којој нема макар три, четири играча у четвртој деценији живота.

Они су апсолутно заслужили да освоје титулу првака Европе. На путу до финала су у групи елиминисали Западну Немачку и у четвртфиналу декласирали Француску (1:1, 5:1). Најугледнији француски, а по многима и светски спортски лист „Л’Екип” је после прве финалне утакмице против Италије почео извештај реченицом: „Дуго ће нам бити жао што је Динст грешио на штету Југословена. Готфрид Динст је отргао победу Југославији”.

Управо Динст је био судија и финалне утакмице Светског шампионата 1966. године када је Енглезима против Немаца признао гол Хартса иако лопта није прешла гол линију. Никада ни пре ни касније ниједна селекција са ових простора није била ближе титули шампиона Старог континента. У првој финалној утакмици није досудио пенал за Југославију у тренуцима када смо водили 1:0, а Павловић је оборен у шеснаестерцу „Азура”. После су Италијани из слободног ударца изједначили на 1:1. У оба финала на СП 1966. и ЕП 1968. Швајцарац је био и те како наклоњен домаћим репрезентацијама. Дакле, није тешко закључити да је био „судија задатка” честитих и племеменитих организација Фифе и Уефе. Донео је два злата домаћинима.

Пре пута у Италију Југословени су били унапред отписани. Ривал у полуфиналу је био актуелни светски шампион Енглеска која четири године није знала за пораз. Лондонски „Гардијан” је острвски надмено, потцењивачки, бахато најавио утакмицу насловом: „Југославија је слаба”, а у тексту су образложили да имају сувише млад тим за таква такмичења. Пренели су да је Рајко Митић био изложен жестоким критикама јер није  позвао Велибора Васовића и Владимира Дурковића. 

„Млади људи чине лудости јер желе немогуђе”, то је био мото наше репрезентације. Репрезентативцима који су играли на финалном турниру Купа нација у Италији 1968. године први живот су дали очеви и мајке, а други тадашњи селектор Рајко Митић. „Чика” Рајко им је дао славу и понос. Како су само одиграли против препотетних и уображених Енглеза у полуфаналу.

„Упамтио сам те утакмице за цели живот. У полуфиналу су нас чекали Енглези. Били су велики фаворити, а тако су се и понашали, надмено као елита. Био је то чувени тим са Бенксом, Муром, Чарлтоном... Колико су ме само нападали новинари што сам позвао Добривоја Тривића. ,Седма сила’ ме цепала због играча Војводине, а звао сам га само због Бобија Чарлтона. Добривоје га је стрпао у „мали џеп”, а две године раније је био најбољи играч Мундијала. Боби се није видео на терену. Тек су после првенства мало охладили и признали да сам био у праву. Била је то сјајна генерација и играча и људи. Сви су имали успешне каријере”, одлично се сећам разговора Рајка Митића са мојим тадашњег уредником Слободаном Момчиловићем у „Експрес Политици” крајем деведесетих.

Пркосни борци, горди победници, храбри губитници, часни праведници... Они су играли своју игру са једином жељом да обрадују нацију. Сви су их волели због јуначког срца. Победили су светске шампионе 1:0 иако су практично целу утакмицу играли са играчем мање. У то време нису биле дозвољене измене, а Ивица Осим је дуже од 80 минута статирао уз десну аут линији. Био је повређен, а није желео да напусти терен.

„Малери ме већ на почетку утакмице, негде у петом, шестом минуту „покупио”, безобразно избио из „ципела”, очигледно желећи да ме повреди. Болело је страшно, али нисам ни помишљао да напустим терен. Како ћу да оставим другове. То је за већину нас била утакмица живота. После тог првенства шест, седам нас је каријере наставила у иностранству, већина у Француској”, више пута ми је препричавао то првенство легендарни Швабо.

О Џајином победоносном голу против Енглеза се све зна и њему је писано милион пута. Центрирао је Мусемић, Џаја на шест, седам метара мајсторски прихватио лопту, која се залепила на груди затим је спустио на ногу савладао немоћног Бенкса. Сећам се да сам тада први пут видео велико народно весеље. Улице Сарајева су биле препуне света до касно у ноћ. Oд деце до пензионера, од носача до факултетских професора, сви су певали, играли, скандирали, радовали се.

У првој финалној утакмици против Италије смо били бољи и то су констатовали сви светски извештачи са те утакмице. Тај тим је био још млађи пошто је у екипи уместо Осима дебитовао Јован Аћимовић који није имао ни 20 година и накнадно је допутовао из Београда. Млади, талентовани, самоуверени, разиграни, полетни, храбри.... „Плави” су потпуности надиграли „Азуре”. Иако су имали вођствo ниједног тренутка нису помислили на дефанзиву. Нападали су желећи да постигну и други гол. У финишу су сурово кажњени. Доменгини је из слободног ударца изједначио.

Младост презире последице и у томе јесте њена снага. Зато је ова генерација свима остала у лепој успомени. Због њих су хиљаде и хиљаде клинаца заволели фудбал и почели да га тренирају. Нешто се у њиховим главама посложило, прорадила је нека хемија и било је тако. Ретке су утакмице у историји нашег фудбала које су биле тако значајне и узбудљиве као мечеви у Фиренци и Риму. Била су то времена када је наша фудбалска препотенција имала реалног упоришта у стварности. 

О поновљеној финалној утакмици могу да напишем само две реченице. Не знам како сам ту ноћ успео да преживим страву, најдубљу тугу пораза (0:2). Заслужено смо изгубили, а мене је ћале дуго покушавао да утеши. Није успео. Још жалим за ремијем против Италије. Међутим, због те утакмице заволех фудбал, мада је морам да признам та љубав последњих година, а богами има и више од деценије, и те како спласнула. 

Носталгија неизлечива болест душе. Такву слику вечног, ствара сеђање, а то је мој лични музеј. Од када се распала Југославија нису ретки они који све оно што подсећа на ту творевину схватају као одвратну успомену. Зато неки овај тим доживљавају као сурове силеџије, а не као јунаке што су они и били. Није поштено да коректни људи остају под сумњом јер су други рђави и наопако мисле. Саставу са почетка приче припада слава и поштовање.