VREMEPLOV - Dinst oteo titulu prvaka Evrope Jugoslaviji

Rodio sam se ovakav kakav sam u oktobru 1959. godine. Naredne godine, daće Bog odlazim u penziju. Prvi sastav koji sam znao napamet je bio: Pantelić, Fazlagić, Damjanović, Pavlović, Paunović, Holcer, Petković, Trivić, Musemić, Osim, Džajić.

U njemu trojica mojih sugrađana Sarajlija, a kada sam imao devet godina pobedili su u to vreme aktuelnog šampiona sveta Englesku (1:0). Mislim da u gradu na Miljacki nije bilo nijedno dete koje nije znalo taj tim u svako doba dana i noći.

Nisam o toj utakmici razmišljao odavno, ali kada nas je nedavno napustio Vahidin Musemić proverio sam koje je godište bio. Tada mi kroz glavu prođe taj sastav i zaključih „Bože, je l’ moguće kako je to bio mlad i moćan tim”. Ivica Osim je sa 27 godina bio najstariji. Za današnje prilike neverovatan podatak. Sada nema ni jedne reprezentacije u kojoj nema makar tri, četiri igrača u četvrtoj deceniji života.

Oni su apsolutno zaslužili da osvoje titulu prvaka Evrope. Na putu do finala su u grupi eliminisali Zapadnu Nemačku i u četvrtfinalu deklasirali Francusku (1:1, 5:1). Najugledniji francuski, a po mnogima i svetski sportski list „L’Ekip” je posle prve finalne utakmice protiv Italije počeo izveštaj rečenicom: „Dugo će nam biti žao što je Dinst grešio na štetu Jugoslovena. Gotfrid Dinst je otrgao pobedu Jugoslaviji”.

Upravo Dinst je bio sudija i finalne utakmice Svetskog šampionata 1966. godine kada je Englezima protiv Nemaca priznao gol Hartsa iako lopta nije prešla gol liniju. Nikada ni pre ni kasnije nijedna selekcija sa ovih prostora nije bila bliže tituli šampiona Starog kontinenta. U prvoj finalnoj utakmici nije dosudio penal za Jugoslaviju u trenucima kada smo vodili 1:0, a Pavlović je oboren u šesnaestercu „Azura”. Posle su Italijani iz slobodnog udarca izjednačili na 1:1. U oba finala na SP 1966. i EP 1968. Švajcarac je bio i te kako naklonjen domaćim reprezentacijama. Dakle, nije teško zaključiti da je bio „sudija zadatka” čestitih i plememenitih organizacija Fife i Uefe. Doneo je dva zlata domaćinima.

Pre puta u Italiju Jugosloveni su bili unapred otpisani. Rival u polufinalu je bio aktuelni svetski šampion Engleska koja četiri godine nije znala za poraz. Londonski „Gardijan” je ostrvski nadmeno, potcenjivački, bahato najavio utakmicu naslovom: „Jugoslavija je slaba”, a u tekstu su obrazložili da imaju suviše mlad tim za takva takmičenja. Preneli su da je Rajko Mitić bio izložen žestokim kritikama jer nije  pozvao Velibora Vasovića i Vladimira Durkovića. 

„Mladi ljudi čine ludosti jer žele nemoguđe”, to je bio moto naše reprezentacije. Reprezentativcima koji su igrali na finalnom turniru Kupa nacija u Italiji 1968. godine prvi život su dali očevi i majke, a drugi tadašnji selektor Rajko Mitić. „Čika” Rajko im je dao slavu i ponos. Kako su samo odigrali protiv prepotetnih i uobraženih Engleza u polufanalu.

„Upamtio sam te utakmice za celi život. U polufinalu su nas čekali Englezi. Bili su veliki favoriti, a tako su se i ponašali, nadmeno kao elita. Bio je to čuveni tim sa Benksom, Murom, Čarltonom... Koliko su me samo napadali novinari što sam pozvao Dobrivoja Trivića. ,Sedma sila’ me cepala zbog igrača Vojvodine, a zvao sam ga samo zbog Bobija Čarltona. Dobrivoje ga je strpao u „mali džep”, a dve godine ranije je bio najbolji igrač Mundijala. Bobi se nije video na terenu. Tek su posle prvenstva malo ohladili i priznali da sam bio u pravu. Bila je to sjajna generacija i igrača i ljudi. Svi su imali uspešne karijere”, odlično se sećam razgovora Rajka Mitića sa mojim tadašnjeg urednikom Slobodanom Momčilovićem u „Ekspres Politici” krajem devedesetih.

Prkosni borci, gordi pobednici, hrabri gubitnici, časni pravednici... Oni su igrali svoju igru sa jedinom željom da obraduju naciju. Svi su ih voleli zbog junačkog srca. Pobedili su svetske šampione 1:0 iako su praktično celu utakmicu igrali sa igračem manje. U to vreme nisu bile dozvoljene izmene, a Ivica Osim je duže od 80 minuta statirao uz desnu aut liniji. Bio je povređen, a nije želeo da napusti teren.

„Maleri me već na početku utakmice, negde u petom, šestom minutu „pokupio”, bezobrazno izbio iz „cipela”, očigledno želeći da me povredi. Bolelo je strašno, ali nisam ni pomišljao da napustim teren. Kako ću da ostavim drugove. To je za većinu nas bila utakmica života. Posle tog prvenstva šest, sedam nas je karijere nastavila u inostranstvu, većina u Francuskoj”, više puta mi je prepričavao to prvenstvo legendarni Švabo.

O Džajinom pobedonosnom golu protiv Engleza se sve zna i njemu je pisano milion puta. Centrirao je Musemić, Džaja na šest, sedam metara majstorski prihvatio loptu, koja se zalepila na grudi zatim je spustio na nogu savladao nemoćnog Benksa. Sećam se da sam tada prvi put video veliko narodno veselje. Ulice Sarajeva su bile prepune sveta do kasno u noć. Od dece do penzionera, od nosača do fakultetskih profesora, svi su pevali, igrali, skandirali, radovali se.

U prvoj finalnoj utakmici protiv Italije smo bili bolji i to su konstatovali svi svetski izveštači sa te utakmice. Taj tim je bio još mlađi pošto je u ekipi umesto Osima debitovao Jovan Aćimović koji nije imao ni 20 godina i naknadno je doputovao iz Beograda. Mladi, talentovani, samouvereni, razigrani, poletni, hrabri.... „Plavi” su potpunosti nadigrali „Azure”. Iako su imali vođstvo nijednog trenutka nisu pomislili na defanzivu. Napadali su želeći da postignu i drugi gol. U finišu su surovo kažnjeni. Domengini je iz slobodnog udarca izjednačio.

Mladost prezire posledice i u tome jeste njena snaga. Zato je ova generacija svima ostala u lepoj uspomeni. Zbog njih su hiljade i hiljade klinaca zavoleli fudbal i počeli da ga treniraju. Nešto se u njihovim glavama posložilo, proradila je neka hemija i bilo je tako. Retke su utakmice u istoriji našeg fudbala koje su bile tako značajne i uzbudljive kao mečevi u Firenci i Rimu. Bila su to vremena kada je naša fudbalska prepotencija imala realnog uporišta u stvarnosti. 

O ponovljenoj finalnoj utakmici mogu da napišem samo dve rečenice. Ne znam kako sam tu noć uspeo da preživim stravu, najdublju tugu poraza (0:2). Zasluženo smo izgubili, a mene je ćale dugo pokušavao da uteši. Nije uspeo. Još žalim za remijem protiv Italije. Međutim, zbog te utakmice zavoleh fudbal, mada je moram da priznam ta ljubav poslednjih godina, a bogami ima i više od decenije, i te kako splasnula. 

Nostalgija neizlečiva bolest duše. Takvu sliku večnog, stvara seđanje, a to je moj lični muzej. Od kada se raspala Jugoslavija nisu retki oni koji sve ono što podseća na tu tvorevinu shvataju kao odvratnu uspomenu. Zato neki ovaj tim doživljavaju kao surove siledžije, a ne kao junake što su oni i bili. Nije pošteno da korektni ljudi ostaju pod sumnjom jer su drugi rđavi i naopako misle. Sastavu sa početka priče pripada slava i poštovanje.