Обећала ми је злато и испунила

Плакала је огрнута српском заставом, уз национални рекорд 7,14 метара, освојила је планету.

Највећа дива српског спорта, Ивана Шпановић Вулета, светска првакиња, националним рекордом, остварила је снове.

На трибинама велелепног стадиона у Будимпешти, био је и Јани Хајду, за млађе и старије, који не знају, први тренер Иване Шпановић.

- Она је знала да овај догађај нећу да пропустим. Био сам у Будимпешти пет дана. У априлу ме позвала и рекла да жели да јој будем подршка, на лицу места, на Светском првенству. Знала је и у каквом сам здравственом стању, али није желела да одустане од намере да ме види на трибинима. Са ћерком Наташом, унуком Катарином и, молим вас напомените, возачем Жиком, којег Ивана познаје, отишли смо у Будимпешту – казао је Хајду.

И, срећи никад краја?

- Био сам са Иваном пре, за време и после скакања. Да објасним, код другог скока са трибине сам се продерао, кад је био тајац: „Хајдемо, Ивана“. Све је снимила унука Катарина, пустила поруку Ивани, а ова јој одговорила, да сам викао из Србије, чула би ме. Нисам доброг здравстевног стања, али је срце заиграло.

Какав је био сусрет пре почетка такмичења?

- Поздравили смо се и, као увек, загрлили. Само сам је упитао:, „Знаш шта си обећала“, а она је одговорила јасно и гласно: „Знам, само ме титула и прво место занимају“.

Да ли сте очекивали тријумф на СП уз национални рекорд 7,14?

- Очекивао сам да ће да освоји светску титулу, са којом даљином, тешко је прогнозирати. Она је искусна такмичарка и направила је сјајан план. Одустала је од Дијамантске лиге и отишла на припреме у Анталију. Видео сам у Будимпешти да се феноменално припремила и била спремна као струна.

Иванини први успеси везани су за ваше име?

- Не бих о томе, моја највећа срећа је што сам Ивани уручио букет цвећа на додели златне медаље на Светском првенству. Легла је преко бине, да би ме загрлила и пољубила. Од среће, плакали смо заједно. То се никад не може да заборави. Молим вас, напишите, Ивана је икона српског спорта.

Ви сте, за Журнал, давно беше, предложили да направимо причу о Ивани, тада пионирској шампионки?

- Не могу да заборавим, избегао сам ваш сусрет са намером да она, девојчица, исприча које су јој жеље. Кад сам прочитао причу, назвао сам вас и кад сте рекли да је аутентично, знао сам оно што сам раније снимио. Она је о светској титули и тада размишљала.

Тренирали сте је од малих ногу?

- Имала је седам година, било је пред полазак у школу, кад је мама Весна, којој сам, такође био тренер, довела и рекла, „Јани, ево ти је и нека тренира“. Била је несташна и да истакнем, било којим спортом да се бавила, била би успешна. Кад је била у основној школи, чуо сам да је планирају за рукометну екипу, успео сам да је истргнем од те идеје и одвео је на припреме у Мађарску. Знао сам да ће да буде великан, кад би о свему причао, не знам где би био крај. Тренирао сам је 15 година, основна, средња школа и три године након тога. 

Како је дошло да се растанете и да Горан Обрадовић преузме бригу око Иванине каријере?

- Дуго смо били заједно, ако кажем породица, није истина, више од породице, а ви тумачите како хоћете. Шта је Ивана за мене, не треба да ме питате, кад сам имао здравствених проблема и лежао у клиничком центру, сваки дан је била уз мене. Растанак је био неминовност, иде за Нови Сад, а на мени је било да одлучим коме да је предам. Причао сам са неколико људи верзираних у атлетику, много је помогао Драгослав Вишњић из Журнала, кад ми је напричао о Горану Обрадовићу, дилема није постојала. Морате знати, данас сам изузетан са Гораном, то напишите.

Наредне године су Олипијске игре, једино злато које недостаје Ивани.

- Има времена до Олимпијских игара, а својој мезимици желим само да буде здрава, ништа више. Ако припремни период прође без повреда, тврдим да ће освојити златну медаљу, за крај каријере, за све нас у Србији који је обожавамо - рекао је Хајду.