Obećala mi je zlato i ispunila

Plakala je ogrnuta srpskom zastavom, uz nacionalni rekord 7,14 metara, osvojila je planetu.

Najveća diva srpskog sporta, Ivana Španović Vuleta, svetska prvakinja, nacionalnim rekordom, ostvarila je snove.

Na tribinama velelepnog stadiona u Budimpešti, bio je i Jani Hajdu, za mlađe i starije, koji ne znaju, prvi trener Ivane Španović.

- Ona je znala da ovaj događaj neću da propustim. Bio sam u Budimpešti pet dana. U aprilu me pozvala i rekla da želi da joj budem podrška, na licu mesta, na Svetskom prvenstvu. Znala je i u kakvom sam zdravstvenom stanju, ali nije želela da odustane od namere da me vidi na tribinima. Sa ćerkom Natašom, unukom Katarinom i, molim vas napomenite, vozačem Žikom, kojeg Ivana poznaje, otišli smo u Budimpeštu – kazao je Hajdu.

I, sreći nikad kraja?

- Bio sam sa Ivanom pre, za vreme i posle skakanja. Da objasnim, kod drugog skoka sa tribine sam se proderao, kad je bio tajac: „Hajdemo, Ivana“. Sve je snimila unuka Katarina, pustila poruku Ivani, a ova joj odgovorila, da sam vikao iz Srbije, čula bi me. Nisam dobrog zdravstevnog stanja, ali je srce zaigralo.

Kakav je bio susret pre početka takmičenja?

- Pozdravili smo se i, kao uvek, zagrlili. Samo sam je upitao:, „Znaš šta si obećala“, a ona je odgovorila jasno i glasno: „Znam, samo me titula i prvo mesto zanimaju“.

Da li ste očekivali trijumf na SP uz nacionalni rekord 7,14?

- Očekivao sam da će da osvoji svetsku titulu, sa kojom daljinom, teško je prognozirati. Ona je iskusna takmičarka i napravila je sjajan plan. Odustala je od Dijamantske lige i otišla na pripreme u Antaliju. Video sam u Budimpešti da se fenomenalno pripremila i bila spremna kao struna.

Ivanini prvi uspesi vezani su za vaše ime?

- Ne bih o tome, moja najveća sreća je što sam Ivani uručio buket cveća na dodeli zlatne medalje na Svetskom prvenstvu. Legla je preko bine, da bi me zagrlila i poljubila. Od sreće, plakali smo zajedno. To se nikad ne može da zaboravi. Molim vas, napišite, Ivana je ikona srpskog sporta.

Vi ste, za Žurnal, davno beše, predložili da napravimo priču o Ivani, tada pionirskoj šampionki?

- Ne mogu da zaboravim, izbegao sam vaš susret sa namerom da ona, devojčica, ispriča koje su joj želje. Kad sam pročitao priču, nazvao sam vas i kad ste rekli da je autentično, znao sam ono što sam ranije snimio. Ona je o svetskoj tituli i tada razmišljala.

Trenirali ste je od malih nogu?

- Imala je sedam godina, bilo je pred polazak u školu, kad je mama Vesna, kojoj sam, takođe bio trener, dovela i rekla, „Jani, evo ti je i neka trenira“. Bila je nestašna i da istaknem, bilo kojim sportom da se bavila, bila bi uspešna. Kad je bila u osnovnoj školi, čuo sam da je planiraju za rukometnu ekipu, uspeo sam da je istrgnem od te ideje i odveo je na pripreme u Mađarsku. Znao sam da će da bude velikan, kad bi o svemu pričao, ne znam gde bi bio kraj. Trenirao sam je 15 godina, osnovna, srednja škola i tri godine nakon toga. 

Kako je došlo da se rastanete i da Goran Obradović preuzme brigu oko Ivanine karijere?

- Dugo smo bili zajedno, ako kažem porodica, nije istina, više od porodice, a vi tumačite kako hoćete. Šta je Ivana za mene, ne treba da me pitate, kad sam imao zdravstvenih problema i ležao u kliničkom centru, svaki dan je bila uz mene. Rastanak je bio neminovnost, ide za Novi Sad, a na meni je bilo da odlučim kome da je predam. Pričao sam sa nekoliko ljudi verziranih u atletiku, mnogo je pomogao Dragoslav Višnjić iz Žurnala, kad mi je napričao o Goranu Obradoviću, dilema nije postojala. Morate znati, danas sam izuzetan sa Goranom, to napišite.

Naredne godine su Olipijske igre, jedino zlato koje nedostaje Ivani.

- Ima vremena do Olimpijskih igara, a svojoj mezimici želim samo da bude zdrava, ništa više. Ako pripremni period prođe bez povreda, tvrdim da će osvojiti zlatnu medalju, za kraj karijere, za sve nas u Srbiji koji je obožavamo - rekao je Hajdu.