Подсећам те, Републико Српска, и не само тебе, овом причом да је љубав у случају Кошаркашког клуба Поткозарје, касније Игокеа, као у народној песми јача од свих недаћа и мука, да та љубав носи дух лепоте, доброте и непоколебљивости којом су младићи и девојке из Лијевча поља исписали, у различитим временима, једну од најлепших твојих спортских страница.
На животно-спортском путовању, од малог школског и сеоског клуба до спортског колектива који свој барјак носи Европом, претекло је спортског и људског за многе друге битке на разним пољима живота ове данас слуђене и немирне планете.
Широко и дуго Лијевче поље, а на пољима и ливадама живе људи, у човековој борби са природом. Лијевчани су израсли и у чувене земљораднике и домаћине, а сви они минулих педесет година, на разне начине, подижу своје спортско мезимче КК Поткозарје и КК Игокеу, као својеврсну икону среће и радости.
Лијевче поље – амбијент за детињство отворених очију, а ти дечаци: Миле, Шкрба, Борис, Чубри, Грга, Гоша, Јане, до Предо, Мирослав... онда Живко, Баштинац, Бојан... све до данашњих: Игор, Баја, Вук... донедавно репрезентативац Србије Далибор Илић, те плејада „Игоса” која у АБА лиги својих вршњака увек циља сами врх... Сви они, на свој начин, имали су осећај беспоговорне припадности. Колико и девојке, тамо седамдесетих година минулог века, чланови женске екипе Поткозарја, редом Снежана, Бранка, Милкица, Тања, Весна..., рађала се и љубав на кошаркашком терену као између Снежане Ковач и Милорада Додика, овенчана данас бројним потомством...
Не зове ли се то другачије – поштовање према себи и другима, а у њој се само уденуо КК Поткозарје и КК Игокеа.
Успех је у животу, поготово на брдовитом Балкану, кад схватиш да се мудар човек никад ни за шта не љути, а у тој долини балканских неправди остају усправни и непоколебљиви; и праведни – зато се и не љуте...
Овим редовима не исписујем спортску историју једног кошаркашког клуба, то остављам млађим и истрајнијим, ја пишем новинарско сећање на генерацију кошаркаша и кошаркашица с којима сам и одрастао и стасавао као новинар. Уосталом, живот служи и да лепе, кићене приче, не смеју да нестану, а ово је само једна од бројних, откопчана до саме душе.
Оживљава се слика давног крајолика, а мале спортске приче полетеле су у велики свет, исписане од срца.
Александровац се све до недавно водио као поштанско станиште и аутобуско стајалиште, насељена места су била околна села Бакинци, Мрчајевци, Романовци, Кобатовци, Лакташи су били и далеко, а препознатљивост Александровца била је основна школа. Она је и изнедрила КК „Поткозарје”.
Нема мале и велике историје, свако трагање захтева дуготрајно истраживање, на свом крају гласи:
„...23. августа 1973. године група ентузијаста у Александровцу, у оквиру ОШ „Козарске бригаде” основала је кошаркашки клуб. Уз двадесетак сведока, учеснике импровизоване скупштине, договорено је да се клуб зове Поткозарје, да први председник буде Ненад Баштинац, тренер Живко Малкић, наставник физичког васпитања у поменутој школи, а израсли младићи из школе да почну да уче кошаркашку абецеду. То је потврђено и писаним документом „Предлог програма за формирање кошаркашког спортског друштва у Босанском Александровцу...”
Тада посејано кошаркашко семе траје све до данас, а за то време од пет деценија пређен је пут од члана друге републичке лиге, касније регионалне, бањалучке, па крајишке лиге, а од ратних година Игокеа игра у Првој лиги Републике Српске, сада под именом Игокеа која минулу деценију путује и остварује сјајне резултате широм Европе.
Зато је јубилеј пет деценија живота и рада овог клуба више од кошарке, више од спорта уопште, он животно потврђује да сваки мудрац тражи све у себи, а безумници множе се геометријском прогресијом, све о другом.
Тада побеђује баш као у случају Игокее, животна стварност!
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
