Više od košarke: Zlatnih pet decenija Potkozarja – Igokee

Podsećam te, Republiko Srpska, i ne samo tebe, ovom pričom da je ljubav u slučaju Košarkaškog kluba Potkozarje, kasnije Igokea, kao u narodnoj pesmi jača od svih nedaća i muka, da ta ljubav nosi duh lepote, dobrote i nepokolebljivosti kojom su mladići i devojke iz Lijevča polja ispisali, u različitim vremenima, jednu od najlepših tvojih sportskih stranica.

Na životno-sportskom putovanju, od malog školskog i seoskog kluba do sportskog kolektiva koji svoj barjak nosi Evropom, preteklo je sportskog i ljudskog za mnoge druge bitke na raznim poljima života ove danas sluđene i nemirne planete.

Široko i dugo Lijevče polje, a na poljima i livadama žive ljudi, u čovekovoj borbi sa prirodom. Lijevčani su izrasli i u čuvene zemljoradnike i domaćine, a svi oni minulih pedeset godina, na razne načine, podižu svoje sportsko mezimče KK Potkozarje i KK Igokeu, kao svojevrsnu ikonu sreće i radosti.

Lijevče polje – ambijent za detinjstvo otvorenih očiju, a ti dečaci: Mile, Škrba, Boris, Čubri, Grga, Goša, Jane, do Predo, Miroslav... onda Živko, Baštinac, Bojan... sve do današnjih: Igor, Baja, Vuk... donedavno reprezentativac Srbije Dalibor Ilić, te plejada „Igosa” koja u ABA ligi svojih vršnjaka uvek cilja sami vrh... Svi oni, na svoj način, imali su osećaj bespogovorne pripadnosti. Koliko i devojke, tamo sedamdesetih godina minulog veka, članovi ženske ekipe Potkozarja, redom Snežana, Branka, Milkica, Tanja, Vesna..., rađala se i ljubav na košarkaškom terenu kao između Snežane Kovač i Milorada Dodika, ovenčana danas brojnim potomstvom...

Ne zove li se to drugačije – poštovanje prema sebi i drugima, a u njoj se samo udenuo KK Potkozarje i KK Igokea.

Uspeh je u životu, pogotovo na brdovitom Balkanu, kad shvatiš da se mudar čovek nikad ni za šta ne ljuti, a u toj dolini balkanskih nepravdi ostaju uspravni i nepokolebljivi; i pravedni – zato se i ne ljute...

Ovim redovima ne ispisujem sportsku istoriju jednog košarkaškog kluba, to ostavljam mlađim i istrajnijim, ja pišem novinarsko sećanje na generaciju košarkaša i košarkašica s kojima sam i odrastao i stasavao kao novinar. Uostalom, život služi i da lepe, kićene priče, ne smeju da nestanu, a ovo je samo jedna od brojnih, otkopčana do same duše.

Oživljava se slika davnog krajolika, a male sportske priče poletele su u veliki svet, ispisane od srca.

Aleksandrovac se sve do nedavno vodio kao poštansko stanište i autobusko stajalište, naseljena mesta su bila okolna sela Bakinci, Mrčajevci, Romanovci, Kobatovci, Laktaši su bili i daleko, a prepoznatljivost Aleksandrovca bila je osnovna škola. Ona je i iznedrila KK „Potkozarje”.

Nema male i velike istorije, svako traganje zahteva dugotrajno istraživanje, na svom kraju glasi:

„...23. avgusta 1973. godine grupa entuzijasta u Aleksandrovcu, u okviru OŠ „Kozarske brigade” osnovala je košarkaški klub. Uz dvadesetak svedoka, učesnike improvizovane skupštine, dogovoreno je da se klub zove Potkozarje, da prvi predsednik bude Nenad Baštinac, trener Živko Malkić, nastavnik fizičkog vaspitanja u pomenutoj školi, a izrasli mladići iz škole da počnu da uče košarkašku abecedu. To je potvrđeno i pisanim dokumentom „Predlog programa za formiranje košarkaškog sportskog društva u Bosanskom Aleksandrovcu...”

Tada posejano košarkaško seme traje sve do danas, a za to vreme od pet decenija pređen je put od člana druge republičke lige, kasnije regionalne, banjalučke, pa krajiške lige, a od ratnih godina Igokea igra u Prvoj ligi Republike Srpske, sada pod imenom Igokea koja minulu deceniju putuje i ostvaruje sjajne rezultate širom Evrope.

Zato je jubilej pet decenija života i rada ovog kluba više od košarke, više od sporta uopšte, on životno potvrđuje da svaki mudrac traži sve u sebi, a bezumnici množe se geometrijskom progresijom, sve o drugom.

Tada pobeđuje baš kao u slučaju Igokee, životna stvarnost!