Брођанин Сеад Машић припада генерацији Партизана која је црно–белима донела титулу шампиона Југославије у сезони 1982/83. Играо је још у винковачком Динаму, Трепчи, Кану, Ле Пују и Анжелему. Са породицом и данас живи у Француској, али сваким даном прати шта се дешава у вољеном клубу из Хумске.
Рођен је у тадашњем Босанском Броду 10. маја 1959. Да се враћа у детињство – предалеко је, али увек разгали душу.
- Када сам започињао каријеру у Босанском Броду, тако је било код свих, били смо везани за спорт и за фудбал. У мојој породици било нас је четири брата. Најстарији Јусуф играо је за друголигаша Белишће, а ја сам био најмлађи. Тада је било безбрижно и лепо детињство – каже Сеад Машић.
Поникао је у некадашњем Премијуму, данас Полету из Брода, онда је отишао у Београд.
Премијум је изнедрио многе играче и људе. Као дете сам био на проби у сарајевском Жељезничару. Отишли смо на припреме у Стамболчић и из Жеље су желели да останем. Међутим, ја сам навијао за Партизан. Са 16 година почео сам да играм за сениоре Премијума и тад су ме приметили Владица Ковачевић и Флоријан Матекало. Дошли су једно поподне да гледају нашу утакмицу и били су одлучни да ме доведу, што се и десило 1978.
Машићев земљак је Љупко Петровић. Освајач Купа шампиона са Црвеном звездом 1991. рођен је у Брусници код Брода.
- Љупко никад није играо у Премијуму. Као средњошколац је прешао у Осијек и тамо је направио одличну каријеру као играч и тренер. Једноставно, човек успеха.
Сеад Машић је у Хумској провео шест незаборавних сезона. Кад се присетимо ко су му били саиграчи, стегне човека нешто у грудима. Све ас до аса.
- Кад сам дошао затекао сам шампионску генерацију код Анте Биће Младинића. Ту су били Борота, Вукотић, Голац, Хатунић... Био је то боговски фудбал у незаборавним временима. Све су то били добри људи, изврсни играчи и тренери.
Партизан је у последњем колу сезоне 1982/83. обезбедио шампионски трофеј ремијем против Вележа у Београду, у последњем колу.
- Сећам се и те утакмице. Био је пун стадион. Повели смо преко Слободана Ројевића, а Мостарци су изједначили голом Душка Бајевића. Предивна времена. Како смо се тада радовали. Били смо најбољи, а толико квалитетних екипа.
Из Партизана је прешао у винковачки Динамо. И тамо се играо прволигашки фудбал.
- Динамо је имао добар тим. Био је тренер Гугољ, играли Габро из Жељезничара, па Боровница, Чоп, Богдановић... Успели смо да сачувамо прволигашки статус.
Машић је за Трепчу је играо у Другој лиги СФРЈ.
- Кад сам се вратио из Винковаца, покојни Дамјановић преузео је Трепчу и питао ме да дођем. Остао сам 15 месеци. Имао сам срећу да сам и тамо тренирао са супер играчима и добрим људима.
Пре неколико година Сеад и супруга Олгица новчано су помогли Кошаркашки клуб Партизан.
- Много смо везани за црно-беле, волимо клубове из целе Партизанове породице и помажемо увек кад можемо. Партизан ми је остао дужан двособан стан из уговора, није ме испоштовао, али своју љубав према клубу пренео сам и на децу и унуке. И они воле Парни ваљак – пресрећан је Сеад Машић.
СПОРТСКА ПОРОДИЦА
Машићева породица је спортска. Супруга Олгица била је врхунска кошаркашица Партизана.
- Моје две кћерке играле су одбојку, али овде у Француској имале су обавезе према факултету. Штета, посебно за Александру. Играла је за репрезентацију Француске до 17 година. И унук Аксел је са пет година почео да трчи за лоптом. Исто ће бити и са 12 месеци млађим Арсеном. Неко од њих двојице требало би да наследи мене и супругу у спорту.
ЖИВИ НА ЈУГУ ФРАНЦУСКЕ
Сеад Машић са супругом живи у Оранжу. Град на југоистоку Француске има занимљив културни живот, железнички саобраћај је интензиван, врућине се лакше подносе.
- Мало више смо ка југу. Од Марсеја смо удаљени стотинак километара. У нашем селу су многи виногради, међутим, што више старимо то више ме вуче да дођем у Брод, мало у Србију, мало у Хрватску. Не може човек да заборави одакле је.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
