Brođanin Sead Mašić pripada generaciji Partizana koja je crno–belima donela titulu šampiona Jugoslavije u sezoni 1982/83. Igrao je još u vinkovačkom Dinamu, Trepči, Kanu, Le Puju i Anželemu. Sa porodicom i danas živi u Francuskoj, ali svakim danom prati šta se dešava u voljenom klubu iz Humske.
Rođen je u tadašnjem Bosanskom Brodu 10. maja 1959. Da se vraća u detinjstvo – predaleko je, ali uvek razgali dušu.
- Kada sam započinjao karijeru u Bosanskom Brodu, tako je bilo kod svih, bili smo vezani za sport i za fudbal. U mojoj porodici bilo nas je četiri brata. Najstariji Jusuf igrao je za drugoligaša Belišće, a ja sam bio najmlađi. Tada je bilo bezbrižno i lepo detinjstvo – kaže Sead Mašić.
Ponikao je u nekadašnjem Premijumu, danas Poletu iz Broda, onda je otišao u Beograd.
Premijum je iznedrio mnoge igrače i ljude. Kao dete sam bio na probi u sarajevskom Željezničaru. Otišli smo na pripreme u Stambolčić i iz Želje su želeli da ostanem. Međutim, ja sam navijao za Partizan. Sa 16 godina počeo sam da igram za seniore Premijuma i tad su me primetili Vladica Kovačević i Florijan Matekalo. Došli su jedno popodne da gledaju našu utakmicu i bili su odlučni da me dovedu, što se i desilo 1978.
Mašićev zemljak je Ljupko Petrović. Osvajač Kupa šampiona sa Crvenom zvezdom 1991. rođen je u Brusnici kod Broda.
- Ljupko nikad nije igrao u Premijumu. Kao srednjoškolac je prešao u Osijek i tamo je napravio odličnu karijeru kao igrač i trener. Jednostavno, čovek uspeha.
Sead Mašić je u Humskoj proveo šest nezaboravnih sezona. Kad se prisetimo ko su mu bili saigrači, stegne čoveka nešto u grudima. Sve as do asa.
- Kad sam došao zatekao sam šampionsku generaciju kod Ante Biće Mladinića. Tu su bili Borota, Vukotić, Golac, Hatunić... Bio je to bogovski fudbal u nezaboravnim vremenima. Sve su to bili dobri ljudi, izvrsni igrači i treneri.
Partizan je u poslednjem kolu sezone 1982/83. obezbedio šampionski trofej remijem protiv Veleža u Beogradu, u poslednjem kolu.
- Sećam se i te utakmice. Bio je pun stadion. Poveli smo preko Slobodana Rojevića, a Mostarci su izjednačili golom Duška Bajevića. Predivna vremena. Kako smo se tada radovali. Bili smo najbolji, a toliko kvalitetnih ekipa.
Iz Partizana je prešao u vinkovački Dinamo. I tamo se igrao prvoligaški fudbal.
- Dinamo je imao dobar tim. Bio je trener Gugolj, igrali Gabro iz Željezničara, pa Borovnica, Čop, Bogdanović... Uspeli smo da sačuvamo prvoligaški status.
Mašić je za Trepču je igrao u Drugoj ligi SFRJ.
- Kad sam se vratio iz Vinkovaca, pokojni Damjanović preuzeo je Trepču i pitao me da dođem. Ostao sam 15 meseci. Imao sam sreću da sam i tamo trenirao sa super igračima i dobrim ljudima.
Pre nekoliko godina Sead i supruga Olgica novčano su pomogli Košarkaški klub Partizan.
- Mnogo smo vezani za crno-bele, volimo klubove iz cele Partizanove porodice i pomažemo uvek kad možemo. Partizan mi je ostao dužan dvosoban stan iz ugovora, nije me ispoštovao, ali svoju ljubav prema klubu preneo sam i na decu i unuke. I oni vole Parni valjak – presrećan je Sead Mašić.
SPORTSKA PORODICA
Mašićeva porodica je sportska. Supruga Olgica bila je vrhunska košarkašica Partizana.
- Moje dve kćerke igrale su odbojku, ali ovde u Francuskoj imale su obaveze prema fakultetu. Šteta, posebno za Aleksandru. Igrala je za reprezentaciju Francuske do 17 godina. I unuk Aksel je sa pet godina počeo da trči za loptom. Isto će biti i sa 12 meseci mlađim Arsenom. Neko od njih dvojice trebalo bi da nasledi mene i suprugu u sportu.
ŽIVI NA JUGU FRANCUSKE
Sead Mašić sa suprugom živi u Oranžu. Grad na jugoistoku Francuske ima zanimljiv kulturni život, železnički saobraćaj je intenzivan, vrućine se lakše podnose.
- Malo više smo ka jugu. Od Marseja smo udaljeni stotinak kilometara. U našem selu su mnogi vinogradi, međutim, što više starimo to više me vuče da dođem u Brod, malo u Srbiju, malo u Hrvatsku. Ne može čovek da zaboravi odakle je.
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
