ПЕНАЛ: Ноћ у којој је Игор Дуљај постао тренер озбљине екипе

Ако у каријери фудбалског тренера постоји преломни тренутак за заокрет после којег ништа не би требало да буде као што је било – Игор Дуљај је те тренутке преживео у недељу.  Кључну ставку његова биографија могла би да добије кроз причу о феноменалној утакмици и чудесном Партизановом преокрету против ИМТ-а у 40 незаборавних минута за сваког навијача црно-белих. Покислих на Крову, или „смрзнутих“ у фотељама крај ТВ апарата, заједно озарених у тренутку Николићевог шута: за три бода, тренера и свлачионицу о којој је поносно беседио...

Партизан је у недељу добио тренера. Уз услов наравно, да јунак кишне септембарске ноћи кад стане испред огледала, у одсјају „не види“ Капела, Муриња или Гвардиолу... Него Игора Дуљаја, оног истог и одговорног што Партизан данас није учесник бар Лиге Европе... чак ни Лиге конференције и са огромном бруком иза себе - осликаном истином да је његов тим „одлично прошао“ у Данској иако петарда и данас одзвања у ушима сваког партизановца, јер је пораз могао да буде и дупло већи...

Шта је Игор Дуљај урадио и која је уопште заслуга тренера за васкрснуће црно-белих после 2:0 на конту ИМТ-а?

Одговор је једноставан: никад и ниједан тренер Партизана није крај аут линије с толико жустрине водио црно-бели тим, бодрећи истим жаром играче од првог до 99. минута битке на Крову. Сваки старт Кристијана Белића, дриблинг Калулуа, финту Натха, на крају и погодак Николића, преживео је у ставу у којем је 2003. на путу до Лиге шампиона, касније и у њој, заустављао најбоље везисте планете у дресовима Њукасла, Реала, Олимпик Марсеја и Порта... Био је у недељу: тренер, тактичар, мотиватор, „саиграч“, чак и сакупљач лопти кад их је било неопходно што пре вратити у игру... Такав Игор Дуљај „натерао је“ све своје фудбалере да се у последњем тренутку пробуде пред провалијом изнад које је Парни ваљак висио без аларма за спашавање и назнака да би било ко из управе, стручног штаба и играчког кадра могао да „преживи“ већ виђене резове у Хумској.

Трк у загрљај фудбалера није одлика великих тренера, свакако не због победе над дебитантом у лиги, али и тај потез Игора Дуљаја и клечање на трави осликавају љубав и енергију човека који се у једном периоду погубио у жељи да постане тампон између управе и навијача Партизана, друг – фудбалера, портпарол и једних, других и трећих... не схватајући да је његов посао тактика, а не политика и да то што је већ неколико пута поновио да је одговоран за поразе, не значи амнестирање од одговорности...

Партизан је последњих 35 минута утакмице са ИМТ-ом био онакав какав је морао да буде откад је Игор Дуљај постао тренер уместо Гордана Петрића: отресит, жустар, доминантан, с јасном поруком да ниједна лопта и дуел нису изгубљени и да свака битка може да се добије и кад противник убедљиво води, а мало ко верује да је то реално. Мало ко, осим Игора Дуљаја, Кристијана Белића, Бибарса Натха...  Укупно 24 шута  од којих 11 у оквир противничког гола, посед лопте 67%  и чак 104 опасна напада (!)!  Такав Партизан сигурно не би изгубио од Нордсјеланда ни једну од две утакмице!

Зашто у Европи није био такав, сад је и небитно јер је кристално јасно какав мора да буде!