Рајевац: Био сам везан за породицу Миловановић

Редовно насмејани Милован Рајевац тугаљиво, бирајући речи и скоро шапатом није могао да верује да никад више неће да види Дејана Миловановића:

- Био сам везан за њихову породицу, играо у Црвеној звезди с Декијевим оцем Ђорђем, сећам се да смо се можда први пут видели у Винковцима на тад честим и сјајним ревијалним утакмицама. Обојица смо бранили боје тадашње Друге лиге Југославије, два тима била су названа Исток и Запад, Ђока је на турниру у славонском граду одлично играо, давао голове. Ђорђу и мени била је то препорука за одлазак у Црвену звезду. Стигао је из Радника (Бијељина), ја из чачанског Борца, касније смо били на свим Звездиним припремама, дружили се годинама, волели као браћа, поштовали. Нема одавно тих времена и жао ми је због тога, сад се другачије и брже живи. Још мало о Ђоки: тих, ненаметљив, кад те зову Бомба значи да имаш динамит у ногама. Такав јак ударац имао је и Деки – у даху, сипао је речи, Рајевац.

У Шпанији је чуо за трагичну вест која је погодила целу спортску Србију...

- Баш тешка информација, потресла ме је, затечени смо сви. Био сам Декију тренер као први асистент Љупку Петровићу у његовом трећем мандату. Стигао је из млађих селекција, мислим да је чак прескочио омладински састав, да је директно из кадета закорачио у сениорски тим. Добро, добро, Звездино дете, вечна му слава и хвала. Волела га је публика, не само Звездини навијачи, био је капитен нашег највећег клуба, вођа младе српске репрезентације, неколико пута и А репрезентативац. Хтео је увек да нас послуша, не само Љупка, мене и остале тренере на Маракани... Учио је од старијих, упорност и рад одвели су га у Француску и Грчку, добро памтим скоро сваки тренинг, био је гладан савета и новог знања. Ко зна, можда би Деки за две, три године био сјајан тренер.

Недавно је Рајевац с ветеранима Црвене звезде играо ревијалну утакмицу у Северној Македонији.

- Не смемо да се опустимо ниједног тренутка, морамо себе да контролишемо, одлазимо на лекарске прегледе, не излажемо се напорима. Ваља проверити не само срце, буквално све органе у телу. И ја волим да играм фудбал, а одавно сам прошао пола века. Почео сам тренерским послом озбиљно да се бавим тек у 50, после само шест година стигао да водим репрезентацију на СП. Ветерани имају лекарске прегледе, није то довољно, мораш некад самог себе да послушаш. Ево, угасио се млад живот, Деки је у најбољим годинама, средњим, ма златним! Жеља је велика, огромна љубав иде према фудбалу, стално хоћеш да се доказујеш, мислиш да можеш као некад, а стигле те године.

Рајевац је, затим, извукао из фудбалског споменара нешто драгоцено за садашње и будуће фудбалере, нарочито ветеране:

- Говорили су нам старији тренери да памтимо старо правило: кад завршиш каријеру, одмах мењај спорт! Не каже се џаба - иди тамо где су мањи захтеви напрезања. Нико од нас није толико паметан, корисно је послушати тренера, друга, родитеља... Хоћеш да даш гол, у реду, играш за ветеране, а грешиш кад помислиш да си и даље у играчким данима. Пре неколико година слично се догодило Небојши Ушкету Вучићевићу, њему, додуше, на термину, у балону, гле случајности, на Звездари.

Селектор Гане на Мондијалу 2010. послао је јасну поруку фудбалским зналцима и занесењацима:

- Није само играње фудбала смисао за рекреацију и дружење, постоји још много функција у највећем и најпопуларнијем спорту. После ове Декијеве трагедије добро ћу да размислим шта и како даље. Нека нам ово буде за наук, не смемо више да мислимо на друге него на себе.