Живот често напише причу за филм. Тајли-Џеј Влајнић филм је написао животни сценарио. Захваљујући „седмој уметности“ добила је живот о каквом је сањала.
Као у свакој доброј причи, почетак није наговештавао оно што ће се касније дешавати. Лопта није била играчка коју је прво добила, али ју је одувек највише желела.
- Мама је увек желела да будем њена принцеза. Водила ме је на балет, облачила у најлепше хаљине, слала ме на плес... А ја кад бих видела лопту одмах бих за њом потрчала. На распустима које сам проводила код деде и бабе на ободу Кикинде по цео дан сам са дечацима трчала за лоптом. Кући сам се враћала кад би пао мрак. Мама ми је говорила да ми никада неће дозволити да играм фудбал, а ја сам се надала да ће се предомислити - сећа се репрезентативка Србије и фудбалерка Вестерн јунајтеда.
У априлу 2002. у биоскопе је стигао филм „Играј као Бекам“. Девојчице су пуниле сале широм света да гледају филм у коме се појављује славни Енглез, па је на крају зарадио 15 пута више новца него што је коштало снимање.
Влајнићева филм није гледала у биоскопу. Причу о Џес чији родитељи не деле њену љубав према фудбалу гледала је једно вече код куће са мајком.
- Усред филма мајка је рекла „какви су то родитељи који не дају детету да игра фудбал“. Стала сам испред ње, раширила руке и рекла „Хеј, а ја! Па ја сам то дете!“. Побуна је успела. Мајка ми је рекла да могу да тренирам фудбал. Ујутро сам отишла у најближи фудбалски клуб. Није било тешко да га нађем клуб. Има их много у Аустралији. Примили су ме иако сам релативно касно почела.
Догодило се оно чему се надала.
- Фудбал ми је дао све што сам желела. Обишла сам свет, видела најлепше градове света, упознала много дивних људи, путовала тамо где ми никад не би пало на памет... Играла сам у Француској и Америци. Захваљујући фудбалу добила сам живот какав не бих могла да имам да сам радила нешто друго.
Само због једног жали.
- Требало је раније да са мамом гледам филм - каже уз гласан смех.
СРПСКА ДУША
Школске рапусте увек је проводила у Србији. Као репрезентативка Србије прошле године је обукла Спартака и покушала Суботичанкама да помогне да се пласирају у Лигу шампиона. Откако је репрезентативка чешће долази у Србију и каже да јој све теже пада повратак у Аустралију.
- Немам српско име, али имам српску крв. Аустралија је земља у којој сам рођена, у којој живим, којој се увек вратим и у којој ћу наставити да живим, али има нешто што се зове душа. Добро осећам разлику између Србије и Аустралије. Не говорим добро српски да бих нашла праву реч да опишем ту разлику, па ћу употребити реч „топлина“. Односи међу људима су топлији.
Пазећи да не открије превише детаља испричала је најдражи дан у Србији.
- Током периода короне провела сам три месеца у Србији. Аустралија је била „закључана“, па сам остала у Београду. Тренирала сам са Црвеном звездом. Славила сам 30. рођендан, али око мене није било породице, најближих пријатеља, а у Београду још нијсам имала друштво. Док сам у себи патила што сам сама, играчице Црвене звезде су ми рекле да се спремим за вечерњи излазак јер ће ме водити на прославу рођендана. Одговорила сам им да је све затворено и да не можемо нигде, а оне су ми рекле да је то њихова брига. Дошле су по мене и одвеле ме у кафану. То ми је најлепши рођендан у животу - испричала је Влајнићева.
За љубав према фудбалу каже да је генетског порекла.
- Отац је био голман. Играо је у малим, локалним клубовима, а каријеру је завршио пре него што сам ја постала свесна свог постојања и никад га нисам гледала на терену. Отац ме никада није наговарао да играм фудбал, али очигледно да сам повукла неки ген због кога су ми копачке удобније од лакованих ципелица.
Фудбал жена у Аустралији је веома добро развијен. Колико је испред Србије виђено је на овогодишњем Првенству света које су заједно организовали Аустралија и Нови Зеланд. Влајнићевој је требало само да уђе „у систем“, да постане члан фудбалске организације, даље је пут за напредовање био широк.
- Верујем да ми је помогло то што могу да играм на више позиција, мада лично највише волим да са на крилу. Волим да видим аут-линију, изгубим се кад уђем у средину терена. У клубовима углавном играм лево или десно крило, док сам у репрезентацији често леви бек. Није ми важно шта тренер тражи, само нека ме пошаље на терен. Могу и много да трчим. Једном су ме у репрезентацији упозорили да ми је пулс „отишао у црвено“ и тражили да успорим. Зачудила сам се шта траже, јер на том нивоу играмо утакмице и нисам била уморна.
Упорност и љубав према игри донели су трофеје. Са Мелбурн ситијем је освојила четири титуле шампиона Аустралије. Очекивали су је у друштву Матилди, али позив за репрезентацију Аустралије није добила.
- Не тврдим, али рећи ћу оно што мислим. Да је пре неколико година селектор Аустралије био садашњи, Тони Густавсон, вероватно бих играла за земљу у којој сам рођена. Претходни селектор Ален Стајчић имао је групу својих играчица међу којима мени није било место. Кад је Густавсон дошао у Аустралију ја сам већ била репрезентативка Србије.
Скретница за промену репрезентативног смера Тајле-Џеј Влајнић је покренута дословце с другог краја света. Из Норвешке. Милица Мијатовић је у лето 2019. одрадила уговор са Арне-Бјернаром. У потрази за новим клубом даље није могла да оде. Стигла је у Мелбурн сити.
- Једног јутра, док сам пила кафу у клупском ресторану, кондициони тренер ми је пришао и питао ме да ли говорим српски. Одговорила сам да говорим, а он је рекао „одлично, дошла нам је једна Српкиња“. Тако сам се упознала са Милицом и постале смо најближе пријатељице.
СА ДРИНОМ ПО ТРОФЕЈ
Репрезентација није једина веза Влајнићеве са коренима. У Аустралији одржава везе за отаџбином.
- У Аустралији се сваке године одржава Карађорђев куп. Ове године је опет у Мелбурну и планирам да играм на турниру. Обећала сам да ћу играти за Дрину, ако ми клуб дозволи. Верујем да неће бити проблема да добијем дозволу. Кажу да са мном могу да освоје турнир, а ја им верујем - каже фудбалерка Вестерн јунајтеда.
СРЦЕМ УЗ МАТИЛДЕ
Током шампионата света Влајнићева је била на одмору у Европи.
- Пратила сам Мондијал. Слала сам поруке аустралијским репрезентативкама. Већину их познајем и свим срцем сам била уз њих. Мало им је требало до финала, али и четврто место је велики успех. Фудбалерке су у Аустралији попупларније од мушкараца, а овај успех ће још више помоћи развоју клубова и лиге.
Успела је да стигне на финале и гледа победу Шпаније против Енглеске.
- Са Енглескињом Луси Бронз сам се спријатељила док сам играла у Француској. Надала сам се да ће освојити светско првенство, али на крају сам и ја задовољна, јер више волим фудбал који играју Шпанкиње - рекла је Влајнићева.
Мијатовићева, тренутно фудбалерка Фјорентине, брзо је у ФС Србије послала вест да је у Мелбурну пронашла појачање за репрезентацију. Послушали су је, а послушала ју је и Влајнићева.
- Није јој требало дуго да ме наговара, мада Милица уме да буде веома убедљива. Лако сам прихватила. Срећна сам због тога.
Каже да је имала трему пред долазак на прво окупљање.
- Мало сам се плашила, јер не говорим српски најбоље. Није било разлога за страх. Девојке су ми одмах објасниле да одлично говорим. Наравно, одлично за неког ко је скоро цео живот провео у Аустралији.
Брзо се уверила да је прихватањем позива да игра за Србију донела добру одлуку.
- У Србији сам затекла дивну групу девојака и веома талентовану. Мислим да сам ја највише патила што нисмо успеле да се пласирамо на светско првенство, јер је играно у Аустралији, али и то је део фудбала. Надам се да ћемо играти на Првенству Европе 2025. То би био врхунац моје каријере.
За остварење снова неопходно је добро одиграти у Лиги нација и кроз компликован систем квалификација стићи до турнира у Швајцарској.
- Све верујемо да ћемо успети да се пласирамо на европско првенство. Тренутак је идеалан. Имамо играчице које играју у најјачим европским лигама, искусне су и веома квалитетне, а стижу и млађе. Направили смо добру комбинацију искуства и младости, имамо одличну хемију и све то би требало да донесе добре резултате. На последњем окупљању смо разговарале и направиле план како да прођемо до Првенства Европе. У завршници квалификација за светско првенство смо „изгореле“, имале смо доста повређених играчица. Сада смо паметније и знамо како да распоредимо снагу. Ако урадимо како планирамо, за две године летоваћемо у Швајцарској - уверена је Тајла-Џеј Влајнић.
МЕДИЦИНСКА СЕСТРА
Иако је Аустралија сила у фудбалу жена, добром зарадом могу да се похвале само репрезентативке које добију позив на прво окупљање у години.
- Нисам репрезентативка Аустралије и од фудбала не зарађујем довољно да бих могла да преживим цео месец. Оне из прве категорије зарађују 80.000 аустралијских долара годишње, 48.000 евра. Ја сам у категорији играчица које могу да добију уговор на 25.000 аустралијских долара годишње. То је 1.200 евра месечно и није довољно да у Мелбурну преживим месец. Зато морам да радим. Свакодневно тренирам, а запослена сам у болници као медицинска сестра.
Послодавци имају разумевања за фудбалске обавезе.
- Добијам слободне дане кад год затражим, али и то има цену. Сама плаћам путно осигурање. За сваки случај - каже фудбалерка Вестерн јунајтеда.
ТАЈНА ИМЕНА
Име је једино по чему се Тајла-Џеј (Tyla-Jey) издваја у репрезентацији Србије.
- У време кад сам рођена, мама је гледала неку ТВ серију у којој је чула име Тајла. Свидело јој се и дала ми име.
Било је тумачења да је Џеј скраћеница од Јелена, али није тако.
- Некада је у Аустралији било популарно да деци дају два имена да би могли да им направе надимак од иницијала. Тако сам ја постала Ти-Џеј.
Као и већина деце, у детињству није била срећна именом.
- Бунила сам се кад би ме мама назвала Ти-Џеј. Одговарала сам јој да сам Тајла и да ме тако зове. Деди се није свиђало Тајла, па ме је звао Тула. Тврдио је да је то старо грчко име.
Временом је прихватила све облике.
- Тајла, Ти-Џеј, Тула.. Није ми важно како ме зову. Само нека ме зову. Нарочито у репрезентацију - није репрезентативка Србије пропустила „пенал“.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
