Тренер који је дуго радио у Грчкој, Турској, а последњих 12 година је у Кини. Од 1993. до 1998. године живео је у Новом Саду, био тренер у Војводини, односно БФЦ–у. Ернест Рађен.
- Верујте, мене више доживљавају као тренера из Грчке него као српског стручњака, мада сам рођен у Бенковцу. Старији и искуснији новинари ме добро познају, али ме млађе генерације не знају баш најбоље - истиче у јављању из Пекинга Рађен.
Ово је прилика да се темељније упознамо са Вашим тренерским опусом?
- Водим клуб из ЦБА кинеске професионалне лиге. Недавно су кинески медији писали да сам инострани тренер који је најдуже водио клубове из ЦБА. Радио сам у пет клубова, што као асистент, што као први тренер. Сада предводим Пекинг у који сам довео, као сарадника, тренера Бојана Љубојевића.
Када смо код српских тренера селектор Кине је велики Саша Ђорђевић.
- Сале, као селектор, мора да обилази клубове, да гледа играче, па је у више наврата био на мојим тренинзима. Посматрао је много утакмица како не би нешто пропустио. Из нашег клуба двојица играча била су на ширем списку селектора, али нису прошли у најужи круг. Фам Бо има 20 година и висок је 209, а игра на позицији три-четири. Изузетно је перспективан, а видим га у НБА лиги. Због повреде леђа није играо на СП. Сале га је послао код најбољих доктора, мислим у Немачку, јер жели да га има на располагању за Азијске игре. На позицији два имам Фонг Шуа који је као 13. играч отпао са Салетовог списка.
У Кини су очекивали бољи резултат из Маниле.
- Кад неко каже Кина, сви помисле да је мало високих играча. Греше, они имају превише високих играча, чак и преко 220 центиметара. Реално, помало играју као роботи, а кинеској репрезентацији фали добра јединица. Дефицитарни су на месту организатора игре, али су сплетом околности доживели крах на СП.
Прокоментаришите наш успех у Манили.
- Када видите да неких осам играча нису пре били у репрезентацији, наше финале је за изузетан респект. За поштовање је сребро које је мало ко очекивао. Само велики наклон.
Кажу да је кошарка веома популарна у Кини.
- Најпопуларнији спорт. Наша дворана је увек пуна, а прима око 20.000 гледалаца. Све може да добије највишу оцену, дворане, тренажни центри, организација, све је фасцинантно. Ми тренирамо у објекту који у доњем делу има теретану, а на спрату осам кошаркашких терена.
Сезона стартује за мање од месец дана.
- Првенство креће 20. октобра и кад почне сезона креће „пакао“. Утакмице се играју сваког другог дана, четири пута по 12 минута, као у НБА лиги. Играчи морају бити беспрекорно спремни, а тим уигран. Путовања су предуга, рецимо у провинцију Шинг Јанг, на граници са Казахстаном, путује се више од пет сати авионом. Најчешће се путује по два и по, до четири сата.
И ове године желите да изборите плеј–оф.
- У Кини важи правило да само један странац може да буде у игри. Екипе, углавном, купују два или три странца. Обојица не могу истовремено да буду у игри, а тимови најчешће доводе плеја и кошаркаша за позиције четири и пет. Ти Џеј Лиф је играо у Индијани на позицијама 4-5 и ове године остао је у тиму. Шенон Еванс нам игра на месту плеја, минуле године био је у Валенсији и савршено одговара мом систему игре. Познат је у Европи, добар је играч, надам се да ће се снаћи у Кини.
У ЦБА лиги је радило више тренера са наших простора.
- Сарађивао сам са Невеном Спахијом. Профи клубове је тренирао Александар Кесар, потом Томовић, Миленко Топић, Борко Радовић, Влада Вукоичић који се пре неколико дана вратио у Кину. Потом, Неша Хрвовић, али искрено, Кинези преферирају Шпанце. Сматрају да су они најбољи тренери у Европи.
Ипак, сви странци морају да се адаптирају на многе околности.
- Пре свега на систем рада. Није једноставно спремити тим да игра утакмице по 48 минута, па мечеви сваки други дан. У Грчкој сам седам година радио у Арису, три у ПАОК-у. Пуно се радило, али је психолошки било једноставније, лакша је била адаптација док је Кина нешто друго. Да не заборавим да сам 1993. године дошао у Војводину где сам био тренер другог тима, јуниора и шеф за све млађе селекције. Те године смо били прваци Србије, а ривали су били чачански Железнчар, Партизан и Беовук са Декијем Милојевићем. За црно–беле играли су Дробњак, Чанак, Чубрило, Глинтић, Савовић...са тренером Трајковићем, али смо их победили 11 поена разлике. У Војводини су Јово Станојевић и Веса Петровић направили веће каријере. Емил Мулић је био велики потенцијал, давао је по 30 поена на свакој утакмици, али је отишао у САД и није се враћао у земљу. Имао сам дивну сарадњу са Бошком Ђокићем, потом сам био асистент Јанку Луковском, па Горану Финцу Миљковићу који је велико тренерско име. Финац и ја смо прешли у БФЦ, било је то када је Мута Николић узео Партизан.
Након тога је Рађен кренуо даље...
- Отишао сам у Арис, па ПАОК, потом сам сезону провео у Воши са Минићем односно Ђуровићем па сам отишао у Турску. Са Фенербахчеом, женском секцијом, радио сам годину дана као тренер и кондициони тренер јер сам магистрирао на физичкој припреми играча. Били смо прваци државе, па сам из Турске дошао у Кину где ми је ово 12. сезона. Пре мене је први тренер у садашњем клубу био тренер Цедевита Олимпије, Симоне Пјаниђани – закључује Рађен.
КИНА НАПРЕДНИЈА ОД ЕВРОПЕ
Постоји велика разлика у начину живота у Азији и Европи.
- Постоје градови у Кини попут Шангаја, који има 28 милиона становника, Пекинга, који су интернационални градови. Међутим, ми тренери немамо времена за приватан живот, пуно смо у дворани, а мало је простора за понеки излазак. Кинеска храна је квалитетна, човек може лако да се адаптира јер не мора да једе уличну, претерано зачињену, храну. Пуно је тржних центара и ресторана јер је Кина модерна и савремена држава, напреднија од Европе – истиче Рађен.

Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.