Штитио сам Шестића и брзо отишао са Маракане

Драган Лацмановић је у родном Бенковцу почео да се бави фудбалом. Играо је прво за Велебит, онда је преко Шибеника стигао у Галенику, па Црвену звезду. Носио је још дресове Борца из Бањалуке, Пролетера, аустралијског Џаста, Штурма и Земуна. Одличне резултате остварио је и као тренер у Србији и у иностранству.

- Најлепше успомене вежу ме за Велебит. Нормално је да волим све што припада Бенковцу. Све касније је нешто друго. Додуше, имао сам жарку жељу да заиграм за Црвену звезду и остварио сам тај сан. Око 80 одсто грађана Бенковца навијало је за црвено–беле - започео је причу Лацмановић.

Некадашњи нападач никада није крио да му је идол био недавно преминули Вахидин Мусемић.

- Као гимназијалац био сам на екскурзији и гледао сам утакмицу Југославија – Мексико у Сарајеву. Мусемић је два гола постигао главом. Кретао се феноменално. Криво ми је што се није договорио са црвено-белима да дође код њих. За утеху, његов брат Хусреф Мусемић постао је ас на Маракани. Жао ми је што је Вахидин преминуо, лака му земља била.

У Шибенику му је тренер био Томислав Ивић. Многи га се сећају и са посебним речима говоре о њему и после толико година од његовог одласка са животне сцене.

- Ивић је био везан за почетак моје професионалне каријере. Он је дошао по мене у Бенковац и из Велебита ме одвео у Шибеник. Био сам у тиму са добрим и искусним играчима. Леотар и Шибеник никада нису испадали са друголигашког запада. Кад је Ивић преузео Хајдук одвео је голмана Поклеповића, Шиму Лукетина, Ивицу Матковића, онда је Никица Цукров отишао у Ријеку, Обилиновић је прешао у Осијек, Нинићи су прешли у Динамо. Томислав је био претеча модерног фудбала.

Лацмановић Ивана Чабриновића издваја као најзначајнијег тренера у каријери.

- Чабра је посебна прича. Јако лепо ме прихватио кад сам дошао у Београд. Од њега сам много научио као играч. Касније сам као тренер примењивао доста из његовог рада. Иван је на првом месту од свих који су ме тренирали, иако су ту и Гојко Зец, Стеван Остојић, Драгослав Шекуларац, Бора Костић, Ђорђе Герум, Виндиш, Весели из Чешке….

Драгану је било одлично у тих 11 сезона у Галеници, данашњем Земуну. Из тог клуба се, као по правилу, ишло у Партизан, а он је прешао у Црвену звезду.

- Све се догодило на брзину, јер био сам се договорио са Партизаном. На наговор покојног Моце Вукотића, дивног човека, требало је да дођем у Хумску, пошто је  Аца Трифуновић одлазио у Асколи. Тада су ме хтели Ријека, Слобода из Тузле, ОФК Београд. Тренери црно-белих били су Милош Милутиновић и Ненад Бјековић. Међутим, на наговор познатог новинара и уредника  пристао сам да одем на састанак челника Земуна и Црвене звезде. Дошли су Драган Џајић и Константин Зечевић. Џаја је хтео да дођем код њих, узалуд сам говорио да сам се договорио са Партизаном. У Звезду бих отишао и пешке из Бенковца, не само из Земуна. Срце ми куца за црвено-беле. Тренери су били Остојић, Костић, Шекуларац и Ђорић. Није се могло у иностранство пре 28. године.

Дебитовао је Лацмановић за први тим Звезде, али је одмах имао пех.

- Повредио сам се на пријатељској утакмици против Вождовца. Кад сам се опоравио, играли смо и освојили мостарски турнир. Онда је за тренера дошао Гојко Зец. Помоћник Драгослав Шекуларац се нешто закачио са Милошем Шестићем. Наравно, стао сам у заштиту Шелета. Имао сам тада договор са Џајом да идем у Бастију, али тек за пола године јер је тада Здравко Боровница одлазио из француског клуба. Међутим, како je Шеки почео да ме „буши” хтео сам да одем по сваку цену. Џаја ме је позвао и објасни ми да Раде Савић и ја идемо у Џаст Мелбурн, у Аустралију. Нисам погрешио.

За Борац из Бањалуке један меч је одиграо повређен.

- Тренер Ђорђе Герум довео ме у град на Врбасу. Играли смо против Вележа, а голман је био чудесни Енвер Марић. Абид Ковачевић гурнуо ми је једну лопту у казнени простор, био је 88. минут, при резултату 1:1. Марић је кренуо на лопту, желео сам да га прескочим и само сам осетио да је нешто „кврцнуло”. Није тада било ових апарата да се види шта је. Следећу утакмицу играли смо у Марибору. Знао сам да долазе људи из Штурма да ме гледају. Играо сам тада либера и дали су ми три инјекције против болова.

Лацмановић је завршио каријеру са 39 година.

- Кад сам се вратио из Аустрије отишао сам у Пролетер из Зрењанина. Договорио сам се са Џемалудином Мушовићем да пређем у Челик. Међутим, Кики Омерагић је дошао и убеди ме да идем у град на Бегеју. Тамо ми је било фино. Председник Земуна Остојић позвао ме је затим да дођем у Горњу варош и ту сам се опростио се од активног играња – закључио је Лацмановић.