Изгледа Партизан „добило” центарфор

Густав Шебеш, с Белом Гутманом и Мартоном Буковијем творац 4-2-4 формације – ране верзије тоталног фудбала и селектор репрезентације Мађарске с Пушкашом, Кочишем, Хидегкутијем, Божиком, Грошичем... – упамћене за вјеки вјеков као „лака коњица”, „педесетих” прошлог века био је гост Фудбалског савеза Југославије и савезне тренерске организације и том приликом открио да су он и његове колеге на путу ка олимпијском злату у Хелсинкију 1952. и светском сребру у Берну 1954. изучавале рад свог земљака и, тих година, тренера Партизана – Иљеша Шпица!

- Иљешова доктрина иде испред свог времена – констатовао је један од оснивача УЕФА и Купа европских шампиона, пун пијетета према мађарском Јеврејину, играчко – стручних чудеса пре и после Другог светског рата (иначе, холокауст у Скопљу преживео због фудбалске репутације и поставши селектор Бугарске!) на просторима две суседне државе.

На Топчидерском брду и дан данас консензусног: родоначелнику Партизанове школе фудбала!

У предвечерје дуела Мађарске и Србије „дарујемо” вам фудбалско / људско сећање Милана Галића на шестоструког репрезентативца Мађарске, власника три титуле са Ујпештом, нападачем са више од хиљаду утакмица и око 600 голова, те у три наврата тренеру Партизана и потписнику на две титуле и три купа са црно-белима...

- На првом тренингу са Иљешом Шпицом доживео сам и преживео шок. Без претходног објашњења узео је лопту и са шест-седам метара снажно ме гађао у висини колена. Одскочио сам махинално, умирио лопту и спустио је на земљу. Испричали су ми да је после тога Шпиц рекао: „Изгледа Партизан добило центарфор који зна игра фудбал” – казивао је један од најбољих стрелаца у историји југословенске репрезентације (51 утакмица, 37 голова) и с Парним ваљком финалиста КЕШ-а 1966. неколико деценија касније.

Књигу „Партизанова школа фудбала” обогативши завирујући у „мемоарску дворану”:

- Прво чему ме је Шпиц покушао да научи било је правило: фудбал није ватерполо, па зато центарфор у фудбалу не може да игра сидраша, рвача, понајмање ја са својом конституцијом. Владање лоптом у кретању, фудбал у непрекидном маневру, маневар под знаком стваралачког мишљења. Праволинијско кретање било је забрањено: „Крећеш лево, крећеш десно, мењаш место. Лопта заврши увек у супротну страну где ти трчиш. Одвучеш противник у десно, дајеш лопту у лево страно, тамо празно”, понављао је Шпиц са свим својим грешкама у српском језику.

И, сходно Иљешовој идеји водиљи „Мислиш, мислиш толико да после утакмице тебе не боли ноге – боли тебе глава”, откривши:

- Са Шпицом нисмо тренирали шематске варијанте. Он је желео тврду индоктринацију – непроменљиве шеме, али микроманевре смо понављали без престанка и без духовног замора. Јер у сваком таквом увежбавању требало је мислити и смислити. Био је то шах фудбалом. Шпиц је имао невероватно визуелно сећање; до запањујућих појединости репродуковао је ситуације из игре и нудио варијанте повољнијих решења. Понекад смо се осећали разголићени његовом анализом. Стари је био просто невероватан. Мислио сам, ако је он био такав играч, какав је сада тренер, какво је морало бити задовољство играти са њим. Али, он као да није располагао реченицом: „Кад сам ја био играч...”

Галић, у одељку „Ако у мене верује Стари” (у СФРЈ се знало кога су још тако звали), поентира:

- Када сам 1958. године дошао у Партизан, било нас је равно 46 фудбалера на списку прве екипе. Потпуна неизвесност, критерији крајње заоштрени, борба за пласман, буквално опстанак; бар две трећине нас дошли смо у Београд из провинције. Живели смо полувојничким животом, изложени стресу великог града. Искусни и сензибилни Шпиц схватио је нашу напетост, осећао је сваког од нас појединачно. Ауторитетом старозаветног пророка говорио је вечне истине без громкости, али са доброћудним подсмехом дедице. Његове лекције биле су ми задовољство; радовао сам се тренинзима јер су ме просто опуштали, забављали. Мало је тренера који то умеју. Узео би ме под руку и у шетњи благо указивао на могућности да будем бољи, не изостављајући да ми каже да сам већ врло добар. Откривао ми је финесе: „Кад се нађеш сам испред голман, немој да шутираш по земљи... лопта тебе слуша... твоја техника добра. Ти не бојиш себе, доста што голман боји тебе. Сутра важна утакмица, а ти ништа не треба бојиш; мисли: то није стадион, то сеоска терен, не нервираш себе, играш без оптерећење. Не можеш ти, Милан, играш лоше, јер ми бољи тим, много бољи... Они страшно боје нас...” На растанку би ми сугестивно рекао: „Ја у тебе верујем, Милан”. Лед око срца ми се топио, грч треме нестајао. Ако у мене верује Иљеш Шпиц, ја заиста немам разлога да не спавам мирно. Било би глупо не веровати у себе ако у мене верује Иљеш. Обрадио би он тако неколико носећих полуга екипе и ми бисмо сутра одиграли ту утакмицу као да на трибинама не хуче хиљаде навијача, као да играмо сеоску утакмицу за печено прасе.

Емотивног закључка:

- Шпиц је 1960. отишао из Партизана. У следећих пет година освојили смо четири шампионата, од тога три са Иљешовим учеником Стјепаном Бобеком. Али, све до опроштаја од фудбалске лопте, када сам био напет и нервозан пре неке утакмице, мислио бих на старог тренера и његово поверење у мене. То ми је давало мир и отклањало сумње и страхове.