Izgleda Partizan „dobilo” centarfor

Gustav Šebeš, s Belom Gutmanom i Martonom Bukovijem tvorac 4-2-4 formacije – rane verzije totalnog fudbala i selektor reprezentacije Mađarske s Puškašom, Kočišem, Hidegkutijem, Božikom, Grošičem... – upamćene za vjeki vjekov kao „laka konjica”, „pedesetih” prošlog veka bio je gost Fudbalskog saveza Jugoslavije i savezne trenerske organizacije i tom prilikom otkrio da su on i njegove kolege na putu ka olimpijskom zlatu u Helsinkiju 1952. i svetskom srebru u Bernu 1954. izučavale rad svog zemljaka i, tih godina, trenera Partizana – Ilješa Špica!

- Ilješova doktrina ide ispred svog vremena – konstatovao je jedan od osnivača UEFA i Kupa evropskih šampiona, pun pijeteta prema mađarskom Jevrejinu, igračko – stručnih čudesa pre i posle Drugog svetskog rata (inače, holokaust u Skoplju preživeo zbog fudbalske reputacije i postavši selektor Bugarske!) na prostorima dve susedne države.

Na Topčiderskom brdu i dan danas konsenzusnog: rodonačelniku Partizanove škole fudbala!

U predvečerje duela Mađarske i Srbije „darujemo” vam fudbalsko / ljudsko sećanje Milana Galića na šestostrukog reprezentativca Mađarske, vlasnika tri titule sa Ujpeštom, napadačem sa više od hiljadu utakmica i oko 600 golova, te u tri navrata treneru Partizana i potpisniku na dve titule i tri kupa sa crno-belima...

- Na prvom treningu sa Ilješom Špicom doživeo sam i preživeo šok. Bez prethodnog objašnjenja uzeo je loptu i sa šest-sedam metara snažno me gađao u visini kolena. Odskočio sam mahinalno, umirio loptu i spustio je na zemlju. Ispričali su mi da je posle toga Špic rekao: „Izgleda Partizan dobilo centarfor koji zna igra fudbal” – kazivao je jedan od najboljih strelaca u istoriji jugoslovenske reprezentacije (51 utakmica, 37 golova) i s Parnim valjkom finalista KEŠ-a 1966. nekoliko decenija kasnije.

Knjigu „Partizanova škola fudbala” obogativši zavirujući u „memoarsku dvoranu”:

- Prvo čemu me je Špic pokušao da nauči bilo je pravilo: fudbal nije vaterpolo, pa zato centarfor u fudbalu ne može da igra sidraša, rvača, ponajmanje ja sa svojom konstitucijom. Vladanje loptom u kretanju, fudbal u neprekidnom manevru, manevar pod znakom stvaralačkog mišljenja. Pravolinijsko kretanje bilo je zabranjeno: „Krećeš levo, krećeš desno, menjaš mesto. Lopta završi uvek u suprotnu stranu gde ti trčiš. Odvučeš protivnik u desno, daješ loptu u levo strano, tamo prazno”, ponavljao je Špic sa svim svojim greškama u srpskom jeziku.

I, shodno Ilješovoj ideji vodilji „Misliš, misliš toliko da posle utakmice tebe ne boli noge – boli tebe glava”, otkrivši:

- Sa Špicom nismo trenirali šematske varijante. On je želeo tvrdu indoktrinaciju – nepromenljive šeme, ali mikromanevre smo ponavljali bez prestanka i bez duhovnog zamora. Jer u svakom takvom uvežbavanju trebalo je misliti i smisliti. Bio je to šah fudbalom. Špic je imao neverovatno vizuelno sećanje; do zapanjujućih pojedinosti reprodukovao je situacije iz igre i nudio varijante povoljnijih rešenja. Ponekad smo se osećali razgolićeni njegovom analizom. Stari je bio prosto neverovatan. Mislio sam, ako je on bio takav igrač, kakav je sada trener, kakvo je moralo biti zadovoljstvo igrati sa njim. Ali, on kao da nije raspolagao rečenicom: „Kad sam ja bio igrač...”

Galić, u odeljku „Ako u mene veruje Stari” (u SFRJ se znalo koga su još tako zvali), poentira:

- Kada sam 1958. godine došao u Partizan, bilo nas je ravno 46 fudbalera na spisku prve ekipe. Potpuna neizvesnost, kriteriji krajnje zaoštreni, borba za plasman, bukvalno opstanak; bar dve trećine nas došli smo u Beograd iz provincije. Živeli smo poluvojničkim životom, izloženi stresu velikog grada. Iskusni i senzibilni Špic shvatio je našu napetost, osećao je svakog od nas pojedinačno. Autoritetom starozavetnog proroka govorio je večne istine bez gromkosti, ali sa dobroćudnim podsmehom dedice. Njegove lekcije bile su mi zadovoljstvo; radovao sam se treninzima jer su me prosto opuštali, zabavljali. Malo je trenera koji to umeju. Uzeo bi me pod ruku i u šetnji blago ukazivao na mogućnosti da budem bolji, ne izostavljajući da mi kaže da sam već vrlo dobar. Otkrivao mi je finese: „Kad se nađeš sam ispred golman, nemoj da šutiraš po zemlji... lopta tebe sluša... tvoja tehnika dobra. Ti ne bojiš sebe, dosta što golman boji tebe. Sutra važna utakmica, a ti ništa ne treba bojiš; misli: to nije stadion, to seoska teren, ne nerviraš sebe, igraš bez opterećenje. Ne možeš ti, Milan, igraš loše, jer mi bolji tim, mnogo bolji... Oni strašno boje nas...” Na rastanku bi mi sugestivno rekao: „Ja u tebe verujem, Milan”. Led oko srca mi se topio, grč treme nestajao. Ako u mene veruje Ilješ Špic, ja zaista nemam razloga da ne spavam mirno. Bilo bi glupo ne verovati u sebe ako u mene veruje Ilješ. Obradio bi on tako nekoliko nosećih poluga ekipe i mi bismo sutra odigrali tu utakmicu kao da na tribinama ne huče hiljade navijača, kao da igramo seosku utakmicu za pečeno prase.

Emotivnog zaključka:

- Špic je 1960. otišao iz Partizana. U sledećih pet godina osvojili smo četiri šampionata, od toga tri sa Ilješovim učenikom Stjepanom Bobekom. Ali, sve do oproštaja od fudbalske lopte, kada sam bio napet i nervozan pre neke utakmice, mislio bih na starog trenera i njegovo poverenje u mene. To mi je davalo mir i otklanjalo sumnje i strahove.