Окршај репрезентација братских земаља и народа није напунио трибине стадиона Рајко Митић како се очекивало. Изузетно велика важност утакмице, јер је победа обе селекције приближавала путу на Европско првенство није био довољан мотив гледаоцима да у огромном броју дођи на наш највећи спортски објекат.
Атмосфера је ипак, била за похвалу. Још испред Маракане осетио се дах комшијског дербија. Колоне навијача ишле су ка Звездином, у последњих неколико година и једином дому Орлова.
И трибине су се полако пуниле. Присталица Србије, очекивано, било је на све четири стране стадиона. Црногорцима је био намењен „кавез” на Југу. Гостујућих симпатизера било је и на Западу, далеко у мањем броју од домаћих. Вијориле су се заставе некадашњих чланица државне заједнице. Бар пре почетка није било прозивки, ни непријатељских порука са било чије стране.
Заједничка жеља Срба и Црногораца била је, наравно, победа. Орлови никад нису играли на ЕП. Под именом садашњих независних држава (од 2006.) учестовали смо на континенталном шампионату 2000. у Белгији и Холандији. Соколовима би то био највећи успех у историји, односно једино учешће на великом такмичењу. Наша репрезентација би наставила континуитет учешћа на завршним турнирима започет 2022. у Катару. Из тих разлога играчи на терену и навијачи на трибинама нису били сентиментални. Србија и Црна Гора синоћ су били највећи фудбалски противници од раздруживања. Логично, улог је заиста био велики.
Важно је ипак, да је све углавном протекло у спортском духу. Непријатељству и политичким порукама никад није место на стадиону, поготово не у дуелима два братска народа, чија ће повезаност заувек потрајати.
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
