Крмпотић: Судија и срећа однели Звезди трофеј Купа УЕФА

Упркос тешкој повреди, Златко Крмпотић је изградио добру каријеру у Црвеној звезди. Почео је као нападач, а највише показао у улози дефанзивца. Носио је и дрес репрезентације Југославије за коју каже да је, по квалитету, морала на Мондијалу 1982. у Шпанији да стигне до завршнице планетарног такмичења.

Чувени фоторепортер Спорта и Борбе, покојни Доброслав Поповић Синга једном је изустио: „Схватио сам да ривалство Звезде и Партизана није мржња, већ поштено и спортско надметање”. Слично је размишљао и Крмпотић који је у играчима тима из Хумске проналазио пријатеље, а нико од њега није био срећнији кад би Делије прослављале тријумф у светковини југословенског и српског фудбала. Реч је о спортсмену пред којим човек треба да устане и да му се поклони.

Рођен је 7. августа 1958. у Београду. Био је нападач, па постао дефанзивац. Почео је у Бачкој Тополи, одакле је стигао у Црвену звезду.

- Мајка ми је као учитељица радила у Срему, па у Бачкој и тако сам се ја нашао у омладинској школи Бачке Тополе. Играо сам нападача. То је генерација браће Вујовић, Блажа Слишковића, Предрага Пашића. Био сам голгетер. Такав сам дошао у Црвену звезду. Касније, код Бранка Станковића, а након неких лоших игара у средини терена, он ме повукао на позицију десног бека. То је нешто као данас што играју 3-5-2 и тај десни бек је  крило. Станковић је још тада имао визију данашњих тренера - прича Златко Крмпотић.

У дресу црвено–белих боја одиграо је 397 утакмица, постигао је седам голова. Са Звездом је славио две титуле и два трофеја у купу, а стигао је и до финала Купа УЕФА.

- Млађи сам од свих некадашњих саиграча Пижона Петровића, Дулета Савића, Зорана Филиповића, а пре тога и Михаља Керија, Славољуба Муслина… Касније је дошла генерација момака који су по годинама мени били ближи. Памтим та дружења, предан рад. Имали смо тренера који је раније био фудбалер Црвене звезде. Са Станковићем смо све то освојили. Нажалост, финале Купа УЕФА нисам играо, био сам на клупи, док сам на свим претходним  утакмицама имао улогу стартера. Жао ми је што нисам одиграо још те три утакмице и да нанижем бројку до 400. У Звезди се није расипало, али никада није ником остала дужна у моје време, само је могла да да више него што је писало у уговору - каже Крмпотић.

Од оних седам голова у Звезди, један је био у 63. вечитом дербију, одиграном 29. новембра 1978. у Хумској. Било је хладно, падао је снег, Милош Шестић надмудрио је Петра Бороту, а стрелци су били још Недељко Милосављевић и Крмпотић. Звезда је у његово време била боља од Партизана, од Динама и те како, али слабо је пролазила са Хајдуком.

- Да не будем скроман, један од најлепших голова на дербијима постигао сам ја у том 63. дербију. Борота је мало изашао, шутирао сам са око 20 метара, лопта је имала чудан ефе, заобишла је голмана и зарила се у рашље. Увек сам волео да добијемо црно-беле. Нисам један од оних који мрзи, свестан сам да без јаког Партизана ни Црвена звезда нема чему добром да се нада. У то време није се знало како ћемо проћи у Бањалуци, Тузли, Љубљани, Никшићу, Ријеци, Осијеку… Имали смо припреме у Ровињу, много више радили смо од Сплићана и одемо те зиме на куп утакмицу у Сплит и на полувремену је било 3:0 за Хајдук. Сећам се меча када је умро Тито, победили смо у поновљеном мечу са 3:1. Баш смо тешко излазили на крај са Сплићанима. Са Динамом је ишло лакше, мада бих све тадашње прволигаше да похвалим.

У Звезду је стигао са 17 година. Онда је дебитовао код Гојка Зеца, а најзлатније тренутке каријере доживео је код Бранка Станковића. Ценио га је популарни Амбасадор.

- Јако је било тешко ући у први тим црвено-белих. Дебитовао сам у Нишу против Радничког, јер Николић је имао жуте картоне. Петровић, Крмпотић, Филиповић, Сушић и Џајић играли су у нападу, а позади Јеликић, Новковић, Богићевић, Кери и Муслин. Бранио је покојни Бошко Кајганић. Победили смо са 2:0, није ме мењао, мислио сам да сам успео, али није ме било три месеца. Такође, против Вележа са Душком Бајевићем, Владићем, Марићем понесем дрес са бројем 11, јер Џаја није играо. Послужи ме Петровић и постигнем гол, будем оцењен као играч утакмице. Међутим, опет ме није било три месеца у првом тиму. Дакле, било је тада тешко ући у први тим.

Мало је недостајало да постане играч Хајдука тамо неке 1982. Звезда је са њим продужила верност све до 1986.

- Репрезентација Југославије је често боравила у Сплиту на припремама са Миљаном Миљанићем, нудио је боље услове за рад који је Чича форсирао. Уз мене је стално био Анте Жаја, бивши играч Хајдука. Нисам размишљао да ли је он знао да ми истиче уговор. Годину пре Слишковић је прешао у Хајдук за велике паре. И ја сам се договорио за велике паре да пређем у Сплит. Кад сам дошао у Београд, по ствари, отишао сам на стадион и Драган Џајић је са мном сео. Вршилац дужности  председника био је Пајица Зековић, али Џаја је све радио. Успео је да ме наговори да потпишем уговор за много мање пара од оних које је Хајдук нудио ми. То, ваљда, говори колико волим Црвену звезду. Упутио сам извињење људима из Хајдука, надам се да су ме разумели.

Тим који толико воли стигао је до финала Купа УЕФА 1979, али славље им је спречила Борусија, односно судија Микелоти из Италије.

- У то време било је евидентно суђење на релацији исток – запад. Форсиране су екипе из Немачке, Француске итд. Разлог што Стеауа и Црвена звезда нису још који пут биле прваци Европе је форсирање фудбалског запада. Имали смо ми мотив, знање до финала. Судије и спортска срећа окренули су нам леђа. Јер, да је лопта Славољуба Муслина ушла у гол, а скакутала је по гол линији, све би било другачије. Обе финалне утакмице одиграли смо феноменално.

За репрезентацију Југославије одиграо је осам мечева. Био је учесник СП у Шпанији. Моћан тим бледог учинка.

- У квалификацијама смо били први, испред Италије. Миљанић је форсирао Сафета Сушића који после војске није био какав је био пре и какав ће бити касније. Вратио је Николу Јовановића који је са Острва дошао у Будућност. Паја Пашић није му играо, без позива су остали Слишковић и Марко Млинарића, а Ваха Халилхоџић је седео на клупи.  Било је много нелогичности, много лоша атмосфера, афера око копачки и слично. После прве утакмице и ремија са Ирском 1:1, тек тада су нас исплатили за копачке. Против Шпаније смо покрадени. Да смо прошли даље руководство ФСЈ дошло би себи, схватило би да треба вратити тим из квалификација. На крају је Италија постала првак света, а у квалификацијама је  била иза нас. Код нас је најстручнији био Иван Топлак, али није му се дозвољавало да своје знање примени.

Много је сјајних тренутака у његовом животу, али памти и тешку повреду, прелом ноге.

- Милош Милутиновић ме је вратио у репрезентацију. Имали смо квалификациону утакмицу против Бугарске у Београду. Били смо у Земуну на тренингу. Добијем нове копачке, нога ми је запела за ивицу атлетске стазе и пукла ми је фибула. Тада је то било страшно, нису ме оперисали, него наместили ногу. Касније сам се много мучио. Отишао сам у Турску, освојили смо куп. Председник клуба био је из Призрена, много је људи из Југославије играло тамо. Имао сам готов уговор са Брижом, али након те повреде Белгијанци више нису рачунали на мене.