Krmpotić: Sudija i sreća odneli Zvezdi trofej Kupa UEFA

Uprkos teškoj povredi, Zlatko Krmpotić je izgradio dobru karijeru u Crvenoj zvezdi. Počeo je kao napadač, a najviše pokazao u ulozi defanzivca. Nosio je i dres reprezentacije Jugoslavije za koju kaže da je, po kvalitetu, morala na Mondijalu 1982. u Španiji da stigne do završnice planetarnog takmičenja.

Čuveni fotoreporter Sporta i Borbe, pokojni Dobroslav Popović Singa jednom je izustio: „Shvatio sam da rivalstvo Zvezde i Partizana nije mržnja, već pošteno i sportsko nadmetanje”. Slično je razmišljao i Krmpotić koji je u igračima tima iz Humske pronalazio prijatelje, a niko od njega nije bio srećniji kad bi Delije proslavljale trijumf u svetkovini jugoslovenskog i srpskog fudbala. Reč je o sportsmenu pred kojim čovek treba da ustane i da mu se pokloni.

Rođen je 7. avgusta 1958. u Beogradu. Bio je napadač, pa postao defanzivac. Počeo je u Bačkoj Topoli, odakle je stigao u Crvenu zvezdu.

- Majka mi je kao učiteljica radila u Sremu, pa u Bačkoj i tako sam se ja našao u omladinskoj školi Bačke Topole. Igrao sam napadača. To je generacija braće Vujović, Blaža Sliškovića, Predraga Pašića. Bio sam golgeter. Takav sam došao u Crvenu zvezdu. Kasnije, kod Branka Stankovića, a nakon nekih loših igara u sredini terena, on me povukao na poziciju desnog beka. To je nešto kao danas što igraju 3-5-2 i taj desni bek je  krilo. Stanković je još tada imao viziju današnjih trenera - priča Zlatko Krmpotić.

U dresu crveno–belih boja odigrao je 397 utakmica, postigao je sedam golova. Sa Zvezdom je slavio dve titule i dva trofeja u kupu, a stigao je i do finala Kupa UEFA.

- Mlađi sam od svih nekadašnjih saigrača Pižona Petrovića, Duleta Savića, Zorana Filipovića, a pre toga i Mihalja Kerija, Slavoljuba Muslina… Kasnije je došla generacija momaka koji su po godinama meni bili bliži. Pamtim ta druženja, predan rad. Imali smo trenera koji je ranije bio fudbaler Crvene zvezde. Sa Stankovićem smo sve to osvojili. Nažalost, finale Kupa UEFA nisam igrao, bio sam na klupi, dok sam na svim prethodnim  utakmicama imao ulogu startera. Žao mi je što nisam odigrao još te tri utakmice i da nanižem brojku do 400. U Zvezdi se nije rasipalo, ali nikada nije nikom ostala dužna u moje vreme, samo je mogla da da više nego što je pisalo u ugovoru - kaže Krmpotić.

Od onih sedam golova u Zvezdi, jedan je bio u 63. večitom derbiju, odigranom 29. novembra 1978. u Humskoj. Bilo je hladno, padao je sneg, Miloš Šestić nadmudrio je Petra Borotu, a strelci su bili još Nedeljko Milosavljević i Krmpotić. Zvezda je u njegovo vreme bila bolja od Partizana, od Dinama i te kako, ali slabo je prolazila sa Hajdukom.

- Da ne budem skroman, jedan od najlepših golova na derbijima postigao sam ja u tom 63. derbiju. Borota je malo izašao, šutirao sam sa oko 20 metara, lopta je imala čudan efe, zaobišla je golmana i zarila se u rašlje. Uvek sam voleo da dobijemo crno-bele. Nisam jedan od onih koji mrzi, svestan sam da bez jakog Partizana ni Crvena zvezda nema čemu dobrom da se nada. U to vreme nije se znalo kako ćemo proći u Banjaluci, Tuzli, Ljubljani, Nikšiću, Rijeci, Osijeku… Imali smo pripreme u Rovinju, mnogo više radili smo od Splićana i odemo te zime na kup utakmicu u Split i na poluvremenu je bilo 3:0 za Hajduk. Sećam se meča kada je umro Tito, pobedili smo u ponovljenom meču sa 3:1. Baš smo teško izlazili na kraj sa Splićanima. Sa Dinamom je išlo lakše, mada bih sve tadašnje prvoligaše da pohvalim.

U Zvezdu je stigao sa 17 godina. Onda je debitovao kod Gojka Zeca, a najzlatnije trenutke karijere doživeo je kod Branka Stankovića. Cenio ga je popularni Ambasador.

- Jako je bilo teško ući u prvi tim crveno-belih. Debitovao sam u Nišu protiv Radničkog, jer Nikolić je imao žute kartone. Petrović, Krmpotić, Filipović, Sušić i Džajić igrali su u napadu, a pozadi Jelikić, Novković, Bogićević, Keri i Muslin. Branio je pokojni Boško Kajganić. Pobedili smo sa 2:0, nije me menjao, mislio sam da sam uspeo, ali nije me bilo tri meseca. Takođe, protiv Veleža sa Duškom Bajevićem, Vladićem, Marićem ponesem dres sa brojem 11, jer Džaja nije igrao. Posluži me Petrović i postignem gol, budem ocenjen kao igrač utakmice. Međutim, opet me nije bilo tri meseca u prvom timu. Dakle, bilo je tada teško ući u prvi tim.

Malo je nedostajalo da postane igrač Hajduka tamo neke 1982. Zvezda je sa njim produžila vernost sve do 1986.

- Reprezentacija Jugoslavije je često boravila u Splitu na pripremama sa Miljanom Miljanićem, nudio je bolje uslove za rad koji je Čiča forsirao. Uz mene je stalno bio Ante Žaja, bivši igrač Hajduka. Nisam razmišljao da li je on znao da mi ističe ugovor. Godinu pre Slišković je prešao u Hajduk za velike pare. I ja sam se dogovorio za velike pare da pređem u Split. Kad sam došao u Beograd, po stvari, otišao sam na stadion i Dragan Džajić je sa mnom seo. Vršilac dužnosti  predsednika bio je Pajica Zeković, ali Džaja je sve radio. Uspeo je da me nagovori da potpišem ugovor za mnogo manje para od onih koje je Hajduk nudio mi. To, valjda, govori koliko volim Crvenu zvezdu. Uputio sam izvinjenje ljudima iz Hajduka, nadam se da su me razumeli.

Tim koji toliko voli stigao je do finala Kupa UEFA 1979, ali slavlje im je sprečila Borusija, odnosno sudija Mikeloti iz Italije.

- U to vreme bilo je evidentno suđenje na relaciji istok – zapad. Forsirane su ekipe iz Nemačke, Francuske itd. Razlog što Steaua i Crvena zvezda nisu još koji put bile prvaci Evrope je forsiranje fudbalskog zapada. Imali smo mi motiv, znanje do finala. Sudije i sportska sreća okrenuli su nam leđa. Jer, da je lopta Slavoljuba Muslina ušla u gol, a skakutala je po gol liniji, sve bi bilo drugačije. Obe finalne utakmice odigrali smo fenomenalno.

Za reprezentaciju Jugoslavije odigrao je osam mečeva. Bio je učesnik SP u Španiji. Moćan tim bledog učinka.

- U kvalifikacijama smo bili prvi, ispred Italije. Miljanić je forsirao Safeta Sušića koji posle vojske nije bio kakav je bio pre i kakav će biti kasnije. Vratio je Nikolu Jovanovića koji je sa Ostrva došao u Budućnost. Paja Pašić nije mu igrao, bez poziva su ostali Slišković i Marko Mlinarića, a Vaha Halilhodžić je sedeo na klupi.  Bilo je mnogo nelogičnosti, mnogo loša atmosfera, afera oko kopački i slično. Posle prve utakmice i remija sa Irskom 1:1, tek tada su nas isplatili za kopačke. Protiv Španije smo pokradeni. Da smo prošli dalje rukovodstvo FSJ došlo bi sebi, shvatilo bi da treba vratiti tim iz kvalifikacija. Na kraju je Italija postala prvak sveta, a u kvalifikacijama je  bila iza nas. Kod nas je najstručniji bio Ivan Toplak, ali nije mu se dozvoljavalo da svoje znanje primeni.

Mnogo je sjajnih trenutaka u njegovom životu, ali pamti i tešku povredu, prelom noge.

- Miloš Milutinović me je vratio u reprezentaciju. Imali smo kvalifikacionu utakmicu protiv Bugarske u Beogradu. Bili smo u Zemunu na treningu. Dobijem nove kopačke, noga mi je zapela za ivicu atletske staze i pukla mi je fibula. Tada je to bilo strašno, nisu me operisali, nego namestili nogu. Kasnije sam se mnogo mučio. Otišao sam u Tursku, osvojili smo kup. Predsednik kluba bio je iz Prizrena, mnogo je ljudi iz Jugoslavije igralo tamo. Imao sam gotov ugovor sa Brižom, ali nakon te povrede Belgijanci više nisu računali na mene.