Минуло је скоро четврт века откако наша репрезентација није заиграла на Европском првенству. Последњи пут било је то у лето 2000. године у Холандији и Белгији под именом Савезна Република Југославија, предвођена данашњим селекторима Србије и Босне и Херцеговине, капитеном Драганом Стојковићем и голгетером Савом Милошевићем, који је био и најбољи стрелац турнира.
Крња Југославија је отишла у историју, баш као и њена наследница Србија и Црна Гора, а управо су ове две државе, на београдској Маракани, играле директан меч за одлазак на континенталну смотру 2024. године у Немачкој. Србија је веома близу да први пут под садашњим именом заигра на првенству Европе, Црној Гори је остала само теорија.
Братске утакмице су, изгледа, суђене српском фудбалу!
Не можемо, а да се не сетимо загребачког октобра 1999. године у којој је наш народ васкрсао под НАТО бомбама и показао целом свету да је несаломив и усправан. Ремијем (2:2) на стадиону Максимир, са играчем мање од 42. минута (искључен Зоран Мирковић који је стадион напустио са високо подигнута три прста и концерт увреда) СР Југославија је елиминисала званично трећу репрезентацију света, бронзане са Мондијала у Француској 1998.
Било је то прво велико такмичење које је Хрватска пропустила, “ватрени” селектора свих селектора Мирослава Блажевића: Шукер, Бокшић, Станић, Ладић, Асановић, Рапајић, Тудор, Солдо… континенталну смотру фудбала гледали су само на ТВ. С друге стране прекаљени Вујадин Бошков је повео “своју децу”: Стојковића, Милошевића, Михајловића, Мијатовића, Јокановића, Станковића, Краља, Мирковића, Говедарицу… у европску елиту. Нико ни наслутити није могао да ће наступити пост од скоро две ипо деценије.
Све заставе из Републике Српске биле су тада раширене за “плаве”…
Савез који волимо и репрезентацију за коју навија западна српска земља данас воде два Драгана – председник Џајић и селектор Стојковић, са много успеха. Две Звездине звезде. Победа (3:1) против Црне Горе у прохладној београдској јесењој ноћи пробудила је поново навијачке страсти преко Дрине. Додуше, Црногорци из 2023. нису као Хрвати 1999, нити ће то икада да буду! Али, спорт је витешка борба у којој се побеђује без емоције, чак и најрођенији.
Република Српска има своје амбасадоре међу Орловима: Срђана Бабића, Немању Гудеља, Мијата Гаћиновића, Немању Максимовића… али не заборавља шта су за њен фудбал и бањалучки Борац учинили и чине селектор Соколова Миодраг Радуловић и голман Милан Мијатовић, капитен Стеван Јоветић с Бањалуком има посебну везу и породицом Качар, тугујући за несрећно изгубљеним другом Срђаном…
Границе су само географски појам. Није важно где се налазиш, већ шта осећаш и коме припадаш!
Све заставе Републике Српске и данас су на утакмицама Орлова, уз велико поштовање према Црногорцима.
У октобру Бог боји лишће у златну боју, али и позлаћује српски фудбал. Нека Немачка 2024. буде наше ново васкрсење, а не реприза 2006. године, у којој смо се поделили, на обострано-општу несрећу!
Да нисмо, где би нам био крај?
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.
