Minulo je skoro četvrt veka otkako naša reprezentacija nije zaigrala na Evropskom prvenstvu. Poslednji put bilo je to u leto 2000. godine u Holandiji i Belgiji pod imenom Savezna Republika Jugoslavija, predvođena današnjim selektorima Srbije i Bosne i Hercegovine, kapitenom Draganom Stojkovićem i golgeterom Savom Miloševićem, koji je bio i najbolji strelac turnira.
Krnja Jugoslavija je otišla u istoriju, baš kao i njena naslednica Srbija i Crna Gora, a upravo su ove dve države, na beogradskoj Marakani, igrale direktan meč za odlazak na kontinentalnu smotru 2024. godine u Nemačkoj. Srbija je veoma blizu da prvi put pod sadašnjim imenom zaigra na prvenstvu Evrope, Crnoj Gori je ostala samo teorija.
Bratske utakmice su, izgleda, suđene srpskom fudbalu!
Ne možemo, a da se ne setimo zagrebačkog oktobra 1999. godine u kojoj je naš narod vaskrsao pod NATO bombama i pokazao celom svetu da je nesalomiv i uspravan. Remijem (2:2) na stadionu Maksimir, sa igračem manje od 42. minuta (isključen Zoran Mirković koji je stadion napustio sa visoko podignuta tri prsta i koncert uvreda) SR Jugoslavija je eliminisala zvanično treću reprezentaciju sveta, bronzane sa Mondijala u Francuskoj 1998.
Bilo je to prvo veliko takmičenje koje je Hrvatska propustila, “vatreni” selektora svih selektora Miroslava Blaževića: Šuker, Bokšić, Stanić, Ladić, Asanović, Rapajić, Tudor, Soldo… kontinentalnu smotru fudbala gledali su samo na TV. S druge strane prekaljeni Vujadin Boškov je poveo “svoju decu”: Stojkovića, Miloševića, Mihajlovića, Mijatovića, Jokanovića, Stankovića, Kralja, Mirkovića, Govedaricu… u evropsku elitu. Niko ni naslutiti nije mogao da će nastupiti post od skoro dve ipo decenije.
Sve zastave iz Republike Srpske bile su tada raširene za “plave”…
Savez koji volimo i reprezentaciju za koju navija zapadna srpska zemlja danas vode dva Dragana – predsednik Džajić i selektor Stojković, sa mnogo uspeha. Dve Zvezdine zvezde. Pobeda (3:1) protiv Crne Gore u prohladnoj beogradskoj jesenjoj noći probudila je ponovo navijačke strasti preko Drine. Doduše, Crnogorci iz 2023. nisu kao Hrvati 1999, niti će to ikada da budu! Ali, sport je viteška borba u kojoj se pobeđuje bez emocije, čak i najrođeniji.
Republika Srpska ima svoje ambasadore među Orlovima: Srđana Babića, Nemanju Gudelja, Mijata Gaćinovića, Nemanju Maksimovića… ali ne zaboravlja šta su za njen fudbal i banjalučki Borac učinili i čine selektor Sokolova Miodrag Radulović i golman Milan Mijatović, kapiten Stevan Jovetić s Banjalukom ima posebnu vezu i porodicom Kačar, tugujući za nesrećno izgubljenim drugom Srđanom…
Granice su samo geografski pojam. Nije važno gde se nalaziš, već šta osećaš i kome pripadaš!
Sve zastave Republike Srpske i danas su na utakmicama Orlova, uz veliko poštovanje prema Crnogorcima.
U oktobru Bog boji lišće u zlatnu boju, ali i pozlaćuje srpski fudbal. Neka Nemačka 2024. bude naše novo vaskrsenje, a ne repriza 2006. godine, u kojoj smo se podelili, na obostrano-opštu nesreću!
Da nismo, gde bi nam bio kraj?
Komentar uspešno dodat!
Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.
