ВРЕМЕПЛОВ – Вујачић: Никад Панчев није дао гол поред мене

Будимир Вујачић је био фудбалер дефанзивних задатака, међутим, због продорног ударца често се у стрелце уписивао. Најдраже су му утакмице против Селтика у Глазгову и куп-меч против „љутог ривала” на стадиону Црвене звезде, кад је поготком срушио традицију непобедивости дугу 14 година!

Овај колекционар трофеја је до сваког долазио заобилазним, дакле, тежим. Никада није причао превише, али је све казивао и с мало речи. Климоглавце је презирао, а праведнике уздизао. Зато му је било теже да стигне до свих одличја, али сад може рећи да је то био прави пут.

- Као и свако дете трчао сам за лоптом у родном Петровцу на мору, што је и разумљиво, родитељи су форсирали школу. Приликом једног од мојих рођендана читав комшилук се окупио код нас и молили мог оца да ме макар тог дана пусти на терен. Био је неумољив, морао сам да учим. Кад су се поклапали тренинзи и учење, књига је увек имала предност у односу на лопту. Касније сам остварио дечачке снове и фудбал је постао моја професија.  

Из Петровца је прешао у Обилић.

- Средњу школу сам завршио у Бару, потом уписао ДИФ у Београду и отишао у војску. Кад сам завршио с војском, а да бих имао начина да се финансирам, играо сам у тадашњем српсколигашу Обилићу.

Такмичење је било завидног квалитета, те је убрзо прешао у табор немачког друголигаша Фрајбурга.

- Тамо је тренер био бивши Звездин фудбалер Антон Рудински. Дошао је у Београд с намером да бившег Звездиног центархалфа Драгана Милетовића убеди да пређе у Фрајбург, али није успео у томе. Његов пријатељ му је предложио да погледа утакмицу Обилића. Он је дошао, ја одиграо боговски. Понудио је да пређем у Фрајбург, што сам радо прихватио.

Немачка је била кључна етапа његове каријере.

- Био сам, као сви Балканци, помало размажен. Немачка ми је за креирање личности највише помогла. Направила је од мене професионалца. Још памтим речи покојног председника Фрајбурга Јоакима Штокера „ мораш да даш да би узео”, изговорене једног дана кад сам био тужан и расејан.

Уследио је повратак у Југославију. Покојни Ивица Брзић га је желео по сваку цену у Војводини. И није погрешио, Вујачић је као бек био други стрелац екипе и један од најзаслужнијих за другу титулу у историји Лала. Млели су све пред собом: Хајдук са 2:0, Динамо са 4:1, Партизан са 3:2 и у одлучујућем мечу Црвену звезду са 3:1.

- Тих годину и по су били најважнији у мом играчком прогресу. Био сам жеља тадашњег тренера Ивице Брзића, који је био фудбалер Војводине кад је била шампион Југославије 1966. године. Био је диван човек. На лето је отишао, а дошао Љупко Петровић и почео да припрема нову екипу са директором Милорадом Косановићем. Отишли су старији играчи Маријан Зовко, Марковић, Мирослав Чурчић... Циљ је био да се остане у лиги, тако смо се и спремали. Дошли су млади играчи Славиша Јокановић, покојни Зоран Мијуцић, покојни Синиша Михајловић, Љубомир Воркапић, Драган Пунишић, Дејан Јоксимовић... Имали смо претешке припреме на Рогљу, у Словенији. Љупко Петровић је иначе био познат по инсистирању на високим физичким захтевима и спремности играча. Нисмо то лако поднели, тренирали смо три пута дневно. Сезону смо одиграли фантастично и постали прваци Југославије.

Онда је уследио такође леп период у дресу Партизана. 

- Постао сам играч црно-белих 1989. године, тренер је био Моца Вукотић. Није било сјајно време, Црвена звезда је била тада најуспешнија у својој историји. Али од 1992. године, ствари су се промениле у корист Партизана. Стицајем околности био сам актер у два велика градска дербија, Црвена звезда–Партизан и Спортинг–Бенфика. Имајући у виду да сам од ране младости велики партизановац, мени је наш дерби више значио. Кад смо побеђивали ништа лепше није било, а кад смо губили боловао сам барем недељу дана.

Присетио се и првог дербија на Маракани, пред 100 хиљада гледалаца.

- Много пута сам чувао Дарка Панчева и није дао гол! Кад сам био стрелац на њиховом стадиону, дотад Звезда од Партизана није била изгубила 14 година! Осећај је био фантастичан, био сам неизмерно срећан.

Освојио је шампионат са Војводином, затим првенство и куп са Партизаном. Као и Куп Португалије са Спортингом, у четворогодишњем мандату.

- Могло је да буде још трофеја, али... У Спортингу смо имали фантастичну екипу предвођену Луисом Фигом, Красимиром Балаковим, Нуредином Најбетом, Емануелом Амуникеом, Са Пинтом... Имали смо идеалан тим, тренер је био Карлос Кеирош. Мој данас велики пријатељ. Нисмо успели даље од другог места у првенству, Порто је добро се сналазио и на терену и изван терена. Заслужили смо да будемо макар једном прваци Португалије, али није све до нас било - тврди Вујачић.

На заласку каријере обрео се у Јапану, у Виселу из Кобеа.

- Кад ме је задесила тешка повреда, враћао сам се на терен пуних 15 месеци. Толико је трајао опоравак. Нисам више био у стању да играм фудбал какав је био у Спортингу и прихватио сам понуду Висела из Кобеа. Годину сам провео у Јапану, иако нога није била у перфектном стању. Користило ми је, спознао сам многе ствари које нисам знао о том делу планете. Неке сам прихватио, неке нисам.

Потом је био скаут Манчестер јунајтеда, непуне две деценије.

- До 1. септембра сам био 17 и по година скаут Манчестер јунајтеда за југоисточну Европу. Првих седам година, под вођством Алекса Фергусона, клуб је освојио пет титула у Енглеској и био првак Европе, двапут играо финале. Велику улогу сам одиграо и у довођењу Немање Видића. Два пута је био проглашен за најбољег играча Премијер лиге, више пута био у тиму света. Постао је легенда и један од најбољих штопера у историји Енглеске, у Манчестеру међу два- три икада. Што је и мени помогло да дуго трајем у овом великом клубу.

Вујачића су многи чувари мреже упамтили по топовском шуту. Ништа мање и што је увек говорио шта је мислио, а мислио је само својом главом. И, трофеје низао...