VREMEPLOV – Vujačić: Nikad Pančev nije dao gol pored mene

Budimir Vujačić je bio fudbaler defanzivnih zadataka, međutim, zbog prodornog udarca često se u strelce upisivao. Najdraže su mu utakmice protiv Seltika u Glazgovu i kup-meč protiv „ljutog rivala” na stadionu Crvene zvezde, kad je pogotkom srušio tradiciju nepobedivosti dugu 14 godina!

Ovaj kolekcionar trofeja je do svakog dolazio zaobilaznim, dakle, težim. Nikada nije pričao previše, ali je sve kazivao i s malo reči. Klimoglavce je prezirao, a pravednike uzdizao. Zato mu je bilo teže da stigne do svih odličja, ali sad može reći da je to bio pravi put.

- Kao i svako dete trčao sam za loptom u rodnom Petrovcu na moru, što je i razumljivo, roditelji su forsirali školu. Prilikom jednog od mojih rođendana čitav komšiluk se okupio kod nas i molili mog oca da me makar tog dana pusti na teren. Bio je neumoljiv, morao sam da učim. Kad su se poklapali treninzi i učenje, knjiga je uvek imala prednost u odnosu na loptu. Kasnije sam ostvario dečačke snove i fudbal je postao moja profesija.  

Iz Petrovca je prešao u Obilić.

- Srednju školu sam završio u Baru, potom upisao DIF u Beogradu i otišao u vojsku. Kad sam završio s vojskom, a da bih imao načina da se finansiram, igrao sam u tadašnjem srpskoligašu Obiliću.

Takmičenje je bilo zavidnog kvaliteta, te je ubrzo prešao u tabor nemačkog drugoligaša Frajburga.

- Tamo je trener bio bivši Zvezdin fudbaler Anton Rudinski. Došao je u Beograd s namerom da bivšeg Zvezdinog centarhalfa Dragana Miletovića ubedi da pređe u Frajburg, ali nije uspeo u tome. Njegov prijatelj mu je predložio da pogleda utakmicu Obilića. On je došao, ja odigrao bogovski. Ponudio je da pređem u Frajburg, što sam rado prihvatio.

Nemačka je bila ključna etapa njegove karijere.

- Bio sam, kao svi Balkanci, pomalo razmažen. Nemačka mi je za kreiranje ličnosti najviše pomogla. Napravila je od mene profesionalca. Još pamtim reči pokojnog predsednika Frajburga Joakima Štokera „ moraš da daš da bi uzeo”, izgovorene jednog dana kad sam bio tužan i rasejan.

Usledio je povratak u Jugoslaviju. Pokojni Ivica Brzić ga je želeo po svaku cenu u Vojvodini. I nije pogrešio, Vujačić je kao bek bio drugi strelac ekipe i jedan od najzaslužnijih za drugu titulu u istoriji Lala. Mleli su sve pred sobom: Hajduk sa 2:0, Dinamo sa 4:1, Partizan sa 3:2 i u odlučujućem meču Crvenu zvezdu sa 3:1.

- Tih godinu i po su bili najvažniji u mom igračkom progresu. Bio sam želja tadašnjeg trenera Ivice Brzića, koji je bio fudbaler Vojvodine kad je bila šampion Jugoslavije 1966. godine. Bio je divan čovek. Na leto je otišao, a došao Ljupko Petrović i počeo da priprema novu ekipu sa direktorom Miloradom Kosanovićem. Otišli su stariji igrači Marijan Zovko, Marković, Miroslav Čurčić... Cilj je bio da se ostane u ligi, tako smo se i spremali. Došli su mladi igrači Slaviša Jokanović, pokojni Zoran Mijucić, pokojni Siniša Mihajlović, Ljubomir Vorkapić, Dragan Punišić, Dejan Joksimović... Imali smo preteške pripreme na Roglju, u Sloveniji. Ljupko Petrović je inače bio poznat po insistiranju na visokim fizičkim zahtevima i spremnosti igrača. Nismo to lako podneli, trenirali smo tri puta dnevno. Sezonu smo odigrali fantastično i postali prvaci Jugoslavije.

Onda je usledio takođe lep period u dresu Partizana. 

- Postao sam igrač crno-belih 1989. godine, trener je bio Moca Vukotić. Nije bilo sjajno vreme, Crvena zvezda je bila tada najuspešnija u svojoj istoriji. Ali od 1992. godine, stvari su se promenile u korist Partizana. Sticajem okolnosti bio sam akter u dva velika gradska derbija, Crvena zvezda–Partizan i Sporting–Benfika. Imajući u vidu da sam od rane mladosti veliki partizanovac, meni je naš derbi više značio. Kad smo pobeđivali ništa lepše nije bilo, a kad smo gubili bolovao sam barem nedelju dana.

Prisetio se i prvog derbija na Marakani, pred 100 hiljada gledalaca.

- Mnogo puta sam čuvao Darka Pančeva i nije dao gol! Kad sam bio strelac na njihovom stadionu, dotad Zvezda od Partizana nije bila izgubila 14 godina! Osećaj je bio fantastičan, bio sam neizmerno srećan.

Osvojio je šampionat sa Vojvodinom, zatim prvenstvo i kup sa Partizanom. Kao i Kup Portugalije sa Sportingom, u četvorogodišnjem mandatu.

- Moglo je da bude još trofeja, ali... U Sportingu smo imali fantastičnu ekipu predvođenu Luisom Figom, Krasimirom Balakovim, Nuredinom Najbetom, Emanuelom Amunikeom, Sa Pintom... Imali smo idealan tim, trener je bio Karlos Keiroš. Moj danas veliki prijatelj. Nismo uspeli dalje od drugog mesta u prvenstvu, Porto je dobro se snalazio i na terenu i izvan terena. Zaslužili smo da budemo makar jednom prvaci Portugalije, ali nije sve do nas bilo - tvrdi Vujačić.

Na zalasku karijere obreo se u Japanu, u Viselu iz Kobea.

- Kad me je zadesila teška povreda, vraćao sam se na teren punih 15 meseci. Toliko je trajao oporavak. Nisam više bio u stanju da igram fudbal kakav je bio u Sportingu i prihvatio sam ponudu Visela iz Kobea. Godinu sam proveo u Japanu, iako noga nije bila u perfektnom stanju. Koristilo mi je, spoznao sam mnoge stvari koje nisam znao o tom delu planete. Neke sam prihvatio, neke nisam.

Potom je bio skaut Mančester junajteda, nepune dve decenije.

- Do 1. septembra sam bio 17 i po godina skaut Mančester junajteda za jugoistočnu Evropu. Prvih sedam godina, pod vođstvom Aleksa Fergusona, klub je osvojio pet titula u Engleskoj i bio prvak Evrope, dvaput igrao finale. Veliku ulogu sam odigrao i u dovođenju Nemanje Vidića. Dva puta je bio proglašen za najboljeg igrača Premijer lige, više puta bio u timu sveta. Postao je legenda i jedan od najboljih štopera u istoriji Engleske, u Mančesteru među dva- tri ikada. Što je i meni pomoglo da dugo trajem u ovom velikom klubu.

Vujačića su mnogi čuvari mreže upamtili po topovskom šutu. Ništa manje i što je uvek govorio šta je mislio, a mislio je samo svojom glavom. I, trofeje nizao...